Stražilovo

1337

133»

„Како ти велиш, да се ми нећемо видити, то те молим, да ми за успомену на данашње вече поклониш ту твоју записницу." „С драге воље, ако и ти мени даш што у замену." Он скиде са свог ланца, на коме је био прикопчан сахат, златно, бисером искићено голупче. „Јеси лизадовољна?" запитапружајућијој га. „Хвала!" рече она, узе голупче и принесе га уснама.

„Хвала и теби на свему, јер ти ме данас ниси само позабавила, већ можда и не сањаш, какве си ми услуге учинила." „Ја- не тражим од тебе никакве захвале, већ нешто друго: кад ја са мојом другарицом пођем кући, немој ићи за нама." „Не бој се, нећу." „Хвала ти. Па сад збогом." И иза тих речи баци му записницу иа крило, устаде и за тренутак се изгуби иснред њихоВИХ ОЧИЈу. (Сврппгће се.)

ЦРТИЦЕ УГЉЕН0М. ОД ХЕНРИКА Ш ЕНКЈБВИЧА. € ПОЉСКОГ 111'ЕВЕО РАЈКО. (Наставак.)

ГЛАВА ШЕОТА, Имогена. Надам се, да је читалац већ довољно разумео и оценио генијални план мога симиатичнога јунака. Господин Золзикјевич начинио је Репу и Репину, што но веле, шах, мат. Да су Гепу записали у листу, не би било никакове вајде. Али опити га, наместити све тако, да он сам потпише уговор, да прими новце, то је заплело ствар и било красна смицалица, која доказује, како би господин Золзикјевич кадар био, да у погодним приликама одигра знатну улогу. Кнез, који је био готов да откупи сина са осам сто рубаља, то јест, целим својим бакром, пристао је радо на тај план, у толико пре, што је Золзикјевич био колико генијалан, толико и умерен, па узео само двадесет и пет рубаља, да то све удеси. Но и те новце није примио, што је био лаком, као што није ни канцеларијски приход делио са Бураком из лакомства. Морам признати, да је Золзикјевич био вечито дужан Срулу. кројачу у Ословицама, који је целу околину снабдевао „чисто париском" гардеробом. Кад сам се већ почео да исповедам, нећу да кријем ни то, за што се господин Золзикјевич тако брижљиво одевао. Извирало је то, наравно, из његовог естетичког чуства, ал је било и других узрока. Треба да знате, да је господин Золзикјевич био заљубљен. Немојте одмах мислити у Гепину. Гепину је само „узео на око", као што је кад-што сам говорио. Но осим тога био је он способан, да негује и узвишешеније и много сложеније осећаје. Ако не читаоци, а оно читаље се већ зацело досетиле, да предметом тих последњих осећаја није могао нико други бити, него госпођица Јадвига Скорабјевска. Често, кад по небу заплови сребрни месец, узме господин Золзикјевич хармонику, у коју је прилично свирао,

седне пред кућу на клупу и погледајући на двор запева уз меланхоличне а кад-што и сипљахиве звуке своје хармонике: „Од ране зоре јутарњег свитања Ја сузе роним до мрклога мрака, Ноћу се гушим, с тешка уздисања; Напустила ме већем нада свака". Глас се разлегао према дворцу у поетичној тишини летње ноћи а господин Золзикјевич заврши: „Аој људи, људи без срца у груди' Што трујете младом овај живот уди."' Ако би се ко нашао, да криви господина Золзикјевича, што је бајаги сентименталан, унапред му кажем, да се љуто вара. И сувише је трезвен био дух тога великог човека, да би могао бити сентименталан; само у сновима његовим представљала је обично госпођица Јадвига Изабелу, а он Серана или Марфорија. Али како се јава није слагала са сновима, то се тај гвоздени човек једанпут мало није сам одао, шта му је на срцу. Билојето овако: једне вечери спази он, где се у дрвари суше на ужету сукње и по словима Ј. С. и круни на рубу упозна, да нису ничије, него баш госпођице Јадвиге. Сад реците, господо, ко би се у том тренутку уздржао ? елем ни он није могао да се уздржи; приступио је ближе и стао жарко да целива једну од тих сукања а кад то видидворска девојка Малгошка, одлети као без душе у двор и јави, даје господин писар убрисао нос госпођичииом сукњом. Срећом није јој нико веровао и тако су осећаји господина Золзикјевича остали у тајности. А да л' се бар надао? Не узмите му, господо, за зло: надао се! Кадгод је ишао у двор, шаптао му увек неки унутарњи и ако слаби глас: Ако те пешто данас очепи испод стола госпођица Јадвига?