Stražilovo

1409

катов адјектив," онда би морали извести, да је св! нредикат, те на то би му могли подвикнути, као што је он оно подвикнуо госп. Оберкнежевићу. Ја овим ие ћу да кажем, да госп. С. Лекић нс зна, да је го1дшс1а предикат, него хоћу да покажем, да је својим погрешиим српским изразом истерао несмисао. 11.) Професор на сриској вел. гимназији. Г. С. ЈГекић потписао се на првом листу своје књиге, да је професор на гимназији. Ја држим, да је на гимназији ат Сгушиаашт германизам. Да много не говорим, ја ћу навести неколико примера, из којих се може извести, да ваља писати: ирофесор у гимназији. II. п. он је учитељ у школи, па но томе: он је професор у великој школи у Београду. Ја сам господар у својој кући. Он је слагач у штампарији. Он је иудар у винограду, па по томе: оп је професор у гимназији. С предлогом у реч у локалу показује, да је оним, што сама значи, опкољено место, где што бива. Ио овој дефиницији таки су наведени нримери. С предлогом пак на показује реч у локалу, да је горња страна онога, што сама значи, место, где што бива. II. пр. Бог на небу , а дар на земљи. Истипа каже се и на Цетињу, на Ријеци, на Херцеговини, на дому, сједн сваки на својој куИи, али ово нам не сме служити за правило. Ови су примери постали с предлогом на од друкчијега схваћања и од особитога положаја места, те нам не могу служити за правило. Ја држим, да је професор на гимназији немачко аш Огутпавтга, те тога се ваља чувати. 12.) Покрај. Г. С. Лекић у својој „Критици на Оберкнежевићеве латинске и српске примере" пише предлог аокрај састављено. То се може видети на стр. 28. и на другим местима. Ја држим, да ао крчј треба растављено, свако за себе писати. Кад два предлога долазе један до другога и кад први преиначује значење другоме, онда их ваља састављати, и. пр. исаред куће, исиод земље, иза куће. Али кад први предлог не преиначује значење другоме, него му само додаје своје значење, онда се пишу растављено. Да нредлог први додаје само своје значење другоме предлогу, види се отуда, што се падеж не равна но њему него по другом предлогу, н. пр. ио крај воде. Овде генитив воде слаже се са предлогом крај, а не са ао, и ио само додаје своје значење нредлогу крај. Дакле ио крај ваља растављено писати. Да ио крај ваља растављено писати, ја ћу (Наста

навести таке примере, у којима долазе но два предлога и које не ће нико састављеио писати, н. пр. Милош иде а кулаша води до иред шатор српског цар-Стјепана; Јед'те пијте до у јутру Турци; Кад је био до близу Будима; Оде Јово до иод своју кулу. Из ових се примера види јасно, да се предлози не могу састављати, кад само један другом значење додаје, па тако је исто и са ао крај. 13.) Казна. Г. С. Лекић вели Оберкнежевићу у својој „критици" иа сгр. 80., да не ваља писати „бојати се казни ," него „бојати се казне. и То другим речима значи, да пије добра реч казан, него казна. То је врло лако било казати г. С. Лекићу, али не верујем, да би могао то и доказати. У Бука нема ии казан, ни казна, ни казнити. У старом словенском језику казан гласи кл / јм ,, дакле казан ио старој словенској речи м/ш, са свим је нравилна реч, ма да је нема у Вука. Казан нема у Вука, али ми смемо опет казати, да је са свим добра реч српска, јер одговара ст. словенској речи кл / јп ,- као што и саблазан одговара ст. слов. речи ст.глд^ш,, илесан ст. словенској речи нлтхпц ијесан (по јужном говору) ст. словенској речи итсш - Да ове речи српске одговарају иаведеиим словепским речима, пе ће нико порицати, који се разуме у овој ствари, и ио томе не може бити никакве сумње, да .је казан са свим добра српска реч. Казна пак нема у ст. слов. језику, нити у Бука, а штак је добра српска реч, као што су и: тајна, ујна, гривна и т. д. Но своме схваћању ја држим, да су добре срнске речи и казан и казна, али опет морам приметити да ћу радије употребити казан за то, што та реч одговара старој словеиској речи кд^нћ, а за казна не знам да ли је народ говори. У Бука има вођ и вођа, те једна и друга је реч добра, само што имају свака друкчији наставак, али .ја већма волим употребити реч вођ, иего вођа за то, што одговара ст. словепској речи но;кд|„ Г. С. Лекић употребљује у својој „критици" и „латинским примерима" увек реч „нада." Би ли уместно било да га корим, што не употребЉује место ње „ над? и Ја мислим, да не би било, јер у срнском језику има и над и нада, као што се види из речника Вукова, па макар што Брапко и Вук употребљују увек над: „Да имате изобиље у наду (Гим. 15. 13.). Ко ме је дакле схватио, тај ће из овога увидети лако, како г С. Лекић насумце суди. ће се.)