Stražilovo

1391

1392

мио и ако никоме од нас није бидо до чаја; ио она би у отказу могла видити презрење, па би своју песрећу још јаче осећала. А зар је смео ко од нас н.у увредити? Зар је смео ма чиме показати оно, што она и сама зиа? Ми смо чај иили стојеКи, изузимајући старца пуковника С., који је седио на јединој столици, што се у капетаповом сгану наптла. У собу уђе свештеник. И он је дошао, да се за покој те хришћанске дуиге Богу помоли, да му Бог бар на оном свету да срећан мир, који ће тек бити у стању, да одмори уморено тело и увређеиу душу несретнога капетана. Свештеиик се Богу молио, и ми смо се сви и нехотице Богу молили, и да се ту међу нама десио какав мусломанин или будиста, и он би се пашем Богу молио — тако се бар мени чини, јер за сво то време, и у опште за сво време бављења у капетановој соби, био сам тако јако живачно растројен, да ми се чипило, е сам на том месту ближе Богу, но ма где. Случајно ми иаде поглед на једпу полицу у углу, где су морале некад књиге стојати, и угледам тамо повелико парче црна хлеба; крв ми појури у главу а срце задрхта, једва сам се уздржао," да не узвикнем: »Хвала Богу, није од глади умр'о и Та несретна мисао, да је капетан од глади умр'о, непрестано ме је мучила а то ме је сад од ње избавило. Дођоше и мртвачка кола, гробари унеше сандук, а њихова озбиљиа и намрштена лица показивала су, да се за навек вал>а растати с, човеком, који је постао њихова својина; њих се пи јаук није ништа тицао, та давно су на њега научени, па зато одмах иристуие мртвацу. Кад су хтели да закуцају саидук, сиротица шваља клече поред њега па стапе љубити хладно чело и руке капетанове, а крупне су сузе падале на његове боре на лицу. Она је клечала и јецала, била је бледа, блеђа од мртваца, а дугачке црне власи иадале су јој преко рамена до мртвачког сапдука. Наличила је на анђела, који се норед мртвог греигаика моли Богу за спасење његове душе. Кад је немилостиви гробари замолише, да их пусти да врше своју дужност, она је руке ломила и косе чупала, а дрхтави њеп глас говорио је: »Збогом, Бранко, на веки збогом! Судбина није нам дала, Бог нам није дао, да будемо сретии, а ти ниси крив, ја писам крива.« Старац пуковиик, који је знао историју капетанову, јецао је као мало дете; љубио је руке шваљине и дрхтавим јој гласом говорио:

»Опрости му, опрости; оп пије крив!« Сви смо отпратили капетана до Вучијег гробља —• тако се зове у Петрограду сиротињско гробље. Гробари учинише своју дужност и нред нама се брзо створи тужан брежуљак. Али то није брежуљак, на којем ће кадгод цвеће да расте, то је гомила блата, и да није егављен на јеДном крају крст, иико се не би сетио, да под тим блатом у влажиој земљи труне човечије тело. Но такав је терен у Петрограду а таква је судба несретног капетапа, да пе мож.е ни у гробљу да лежи, као што леж.е његова браћа. Шта ли је он Богу скривио? Није ништа. Имао је благородно срце и поштену душу, па зато је и живио и умр'о као мученик. Био је борац за идеју. А зар није борац за идеју мученик? Јесте, али њему је његова мука пријатиа, она га иаграђује за све оно, што чипи за човечапство, оп мора да буде готов, да умре онаквом смрћу, каквом је умр'о капетан Бранко. II. Доста је тужних успомеиа. Хајдемо иатраг, да иреврнемо нсколико листова из живота капетановог, да потражимо сретније дапе, лепше успомене. Јесте ли кадгод билиуВршцу? Ако иисте, оида не знате, шта је весеље. Јесте ли кадгод видили Бршачко брдо? Њега није природа гором украсила, али су га зато људи богато виповом лозом украсили, па окићеио дивним виноградима опо вас у јесен привлачи неком чудноватом силом. Предајте се тој сили, па свратите на њ, ја вас уверавам, да се иећете кајати. Та то је рај, који у јесен просипа из себе само срећу и весел>е. Све иде тамо некако природно нросто, сваки се весели и сваки помаже, да се и ви веселите. Чича-Гајин је виноград баш иаврх брда, зриа његовог белог грожђа крупна су као трешње, а ружица — ружица! Прсти иису сигурни, да ће остати цели, кад држе један грозд те ружице. Па какво је друго воће! Какве су брескве, па шљиве мађарске! Но кајсије чича Гаја уважава више, него сво друго воће, њих има свега два дрвета и сваке године чича Гаја поједе сам готово све кајсије, а после се целе зиме хвали своме кума-Јаши, како је прошлог лета имао лепе кајсије. »Знаш, кума-Јашо,« вели, »каонајвеће јабуке, тако су биле велике; ал шлак, кума-Јашо, Јав М тегЈшигсН^!«