Stražilovo

1394

Тај се разговор попављао свако вече за картама у Клингеровој кавани. 0 личности чича-Гајиној морамо да сиоменемо још ово. Оп је био трговац, својим трудом стекао је себи леп иметак. У младости својој нутовао је пешке, једанпут у Темишвар и двапут у Сегедин, видио је света. Самојесрпским новинама поклањао вере и њих је читао, а о немачкима је говорио, да су то саме лагарије, можда зато, што осим узречице ,,(1ав 181: гпегктш:П§" иије више ниједне речи знао немачки. Сад га је у трговини заменио син а кућу је водила ћерка, девојка већ куд-камо за УДају. Једног лепог јесењег дана позове чича-Гаја неколико гостију у виноград. Међу осталима доптао је опамо и лаћман Бранко, кога је чича Гаја нозвао тек форме ради, но лаћман се није дао дуго молити. У осталом ни чича Гаја није имао узрока, да се каје, што га је позвао, јер Бранко је био млад, образован човек, пригодан за свако друштво. Иа ипак није био но вољи чича-Гаји, који је поштовао људе само свога реда, а све чиновнике у опште, а нарочито официре сматрао за микроскопске божје створове, којима је дужи месец, него њему година, јер им плата ни до половине месеца не дотраје, на ништа није могло чича-Гају тако ражљутити, но кад који од тих микроскопских створова почне с њим да о нечем збори. »Помислите, и мени хоће тај лаћман да соли памет ! Мени лаћман! <1а8 181: тегк\\ 7 игсН§!" С тим речима је чича Гаја обично завршио сваку нреиирку. После ручка разиђе се друштво у мањим групицама по целом винограду а чича-Гаји је његова ћерка Мара у ладовини једног дрвета прострла ћилим, ту је чича Гаја лешкао, пушио и сам се са собом разговарао, а ко би га издаље слушао, чуо би само нонекад речи: (Јав 181: тегк\уигсН§! Чича Гајд је у ладу очекивао, да му ћерка донесе црну каву, коју је он сваког дана у извесно време на том месту нио, алитојевреме већ одавпо прошло, а Мара каву није донела. Кад је чича-Гаји чекање досадило, он се дигне, да тражи Мару но винограду. Кад је дошао близу старог ладњака, који је зуб времена на више места нагризао, тако, да се кроз њега провидити могло, чича Гаја на велико своје чудо и ужас угледа своју Мару у наручју лаћмана. Кад се од чуда опоравио, потрчи што брже може, ако се може рећи пачијим галопом, а кад је дошао сасвим близу ладњака, још чује и речи

Марине: »Бранко ! мили Бранко, ти си мој, на веки мој, и нема те силе. која ће пас раставити.« — »Има! има!« иовиче чича Гаја сав усплахирен и улети у ладњак са стиснутим песницама. — Газуме се, да је Мара врло брзо из ладњака ишчезла а и лаћман је залуду очекивао, да се с чича-Гајом објасни, јер то није било могуће. Чича Гаја је трчао по ладњаку тамо-амо, и није било изгледа, да ће се скоро зауставити. Крупне капље зноја падале су му са чела; у своме ходу застао је неколико пута нред лаћманом, изговорио је своје ,,с1а8 181: тегктачИ^" па продужио своју трку као лутка па дроту, која не може пре да се заустави, догод се ие одвије цео ланац, којим је навијена. Разуме се, да је после тог случаја лаћман изгубио кашику у чича Гајиној кући. То је било у јесен 1875. године. III. Србија је објавила рат Турској, да ослободи угњетену браћу и да осигура свој оистанак и своју будућност. Из свију српских крајева полетили су млади борци, да положе свој живот и своју крв на олтар слободе српске. Ниједна страшљивица, ниједна подла душаније се усудила, да у то време мисли о Србији нико се тада није смео да размеће својим патријотизмом. Ко је био прави Србин, он је ћутећки и без збогом отишао у Србију, да му се име тек после његове смрти чује и не заборави. Ирошло је већ три месеца, откако је Србија објавила рат Турској, а српска војска на Дрини, иод командом ђенерала Алимпића, није се још ни један корак кренула. ђенерал је сваког дана беседио војсци, претио Турцима и сањао о Сарајеву, па тај је сан често пута и мртав-иијан под својим чадором поновио, али војска је стајала увек на једном и истом месту. На Дрини је намештен мост ивојскаједочекала давно-жељену заповест, да Дрину прелази и на Бељину напада, а кад је Бељина већ заузета била, ђенерал изда заповест, да се војска враћа на српско земљиигге. Колико јемладих јунака у тој бесцељној борби пало, толико је тужних мајки ђенерала проклињало. Што је Сентомаш у Бачкој, то су Бадовинци у Мачви; лешиег, богатијег и веселијег месга у целој Србији нема; али откако је рат настао, весеље је престало те се Бадовинци претворили у велику болницу, камо су доношени јунаци са Дрипског бојишта, јунаци, који су умирали с проклетством на уснама, што их судба