Stražilovo

1397

СТРАЖИЛОВО

1398

сију, у нади, да ће му славенски комитет помоћи, да потпуно оздрави и до коре хлеба дође, али се јако преварили; нису знали, да славенски комитет помаже само претваралицама. Они иису то знали па зато су га још па већу његову несрећу у Петроград довели. И да капетану није било Маре и н.ених руку, да није она све за њега жртвовала, он би много пре па вратима Петроградског славенског комитета од глади умр'о, а овако му је она живот за неколико меседи продужила.

IV. Ја сам вас водио у Казанску улицу: видили сте," како умире борац за слободу, како умире борац за идеју словепску. После неколико дана стајало је у Петроградским новииама, како је женска једна, код које је нађеиа српска путна исирава, легла на шине жељезничког иута, па је влак, који путује од Петрограда према Гачину, главу од тела раставио. То је била паша Мара.

« Д

ЦРТИЦЕ УГЈБЕНОМ. X Е Н Р И К А ШЕНКЈВВИЧА. С ПОД.СКОГ ПРЕВЕО РАЈКО. (Наставак.)

Г Л А В А Д Е В Е Т А, Имогсна. Кад је Репа изишао из слшн.ца, није ни ишао кући, него одмах у крчму. Познато је, да сељак у очајању пије. Из крчме га одвела опа иста мисао господину Скорабјевском, која је жену му, и онде је починио којекакве глупости. Напит човек не зна, шта говори. Тепа је осим тога био жесток и нагао, па кад је чуо о начелу неинтервенције, не само што није, по урођеној простачкој тупоглавости, разумео то високо дипломатско начело, него је још, као и други простаци, лармао, док га нису избацили напоље. Кад се вратио у колебу, рече сам жени: — Био сам у двору. — И ништа се ниси помогао. А он тресде шаком о сто: — Запалити их треба, псе. — ћути, бесомучниче! Шта ти јерекао госиодин? — Вели, да идем начеонику. ђаво га... — Онда треба одмах да се иде у Ословице. — Ићи ћу у Ословице — рече — да му покажем, да се и без њега могу иомоћи. — Пемој ти ићи, срце моје, идем ја сама. Ти ћеш се напити, рећи ћега што у страпу, па ћеш нас увалити још у веће зло. Репи није било то право, али је одмах по иодне отишао у крчму, да утопи црва у вину и остао онде до зоре; жепа сад не питајући више ии за што, оставила све вољи божијој и у среду, узевши дете на руке, кренула се у Ословице. Коњ је био у послу, зато је пошла пешке и то зором, јер је до Ословице било три добре миље. Надала се, да ће се можда намерити на добре људе, који ће јој дати, да седне макар на лотру, ал се

преварила у нади. Око девет сахата села умориа на крај шуме, појела нарче хлеба и два јајета, што је у котарици понела, а онда опет пут нред ноге. Супце већ припекло, да ниси могао скоро поднети, па јој чисто одлахну, кад срете млекарника Хермека из Дангубоваца, који је возио на таљигама гуске у варош; замоли га, да ју повезе. — Не могу, драга Репина — одговори Хермек, има у колих толико пртљага, да једва и мене коњ вуче. Дајте форинту, па ћу вас иовести. Сад се Репина сетила, да има „шест гроша" завезаних у марами. Хтеде одмах, да их да Чивуту, али овај одбије: — Шест гроша? И то се не налази на путу, новац је и то! да! да! Кад то рече, ошине коња и оде даље. Сунце је све јаче жегло, зној потоком лио по њојзи, ал вукла је ноге, колико је могла и после једнога сахата, била је већ у Ословицама. Ко зна, шта је географија, знаће и то, да, кад идеш из Глупинаца у Ословице, мораш проћи поред реформатске цркве, у којој је некад била чудотворна мати божја и око које и данас сваке недеље седи читав сокак просјака, запомажући, да се до неба чује. Сад, јер је био обичан дан, седио је само један просјак, опружио испод рита голу ногу без прстију, па, држећи у руци неки заклонац, певао: „Света небеска Госпо анђелска!" Кад види кога да пролази, престане певати, испружи још већма ногу, па стане јаукати, као да му кожу деру. — Смилујте се, добри људи! Погледајте на кљаста сиромаха! Дао вам милостиви Вог свако добро иа земљи!