Stražilovo

1499

СТРАЖИЛОВО

1500

ва народну. Знам, да је 60. или 61. године, опет у Н. Саду, када оно честити Сентомашани приредише усред Новог Сада »Сентомашку беседу,« свирао у гајде народни гајдаш баћа Марко из Србобрана; знам, да се више пута чуле на српској забави међу господом и гусле уз народну песму (зацело се сви с оне омлад. забаве сећамо још честитога Крагујевачкога професора, сада већ и покојнога чикаВула Паштрмца; посетиоци певачке прославе у Београду нису за јамачно још заборавили господске појаве у живописному црногорскому оделу, ликовођу и нашег музичара Ј. Иванишевића; а кому у Срему није иознат ЈЈаза Надбандић, некад Карловачки ђак, данас бележник у Черевићу, и још увек врстан певач и гуслар?) — али да је прави народни гуслар кадгод гудио на јавном концерту пред лампама поред гласовира и ноталпих песама, не знам, да је још кадгод било. Честити Каменчани, др. ђор1)6 Видаковић и нокојни Стеван Мирковић доведоше изнеиада Тому Прелића, да Тома буде зар први народни гуслар, који ће да пева једанпут и у гори — међу нозоришним декорацијама. Тома је по изгледу ирототип српскога слепца-гуслара. Онај, што је сликао оиу слику, »Срби око певача«, као да је 'Гому имао за модел. Али и опет да који сликар његбву главу исиише на платну кичицом сво.јом, ие би се покајао. Да је Кикерец знао за Тому, зацело не би гуслар на слици љеговој »Деда и унук« добио онако шиљасту главу, да изгледа као јургет. Но, то на страну за овај мах! Много је иитересантније за нас ово. Вук вели на једном месту: »Који човек зна педесет различитих иесама, (ако је за тај посао), њему је ласпо иову пјесму спјевати.« Тома их зна зацело и више, па није ниједне сам спевао, ма да је прешао средњи век човечијег живота и ушао међу старце; а »јуначке ијесме« вели Вук, баш »највише спјевавају људи средовијечни и старци«. Да ли је то с тога, што Тома можда није за тај посао, или што ваљда није имао прилике, да нађе градива за какву песму? Рекао бих, да је тому узрок онај исти, који је узрок, да ето у наше дане не пониче, осим канда Црногорца Саве Мартиновића, ни један народни песник, а то је — опште опадање чисте народне појезије. Чистој народној појезији као да се сасушило врело. Ето, није, да Тома није доживио ника-

кова знатна догађаја. Та, револуција 48... године морала је запљуснути и до његових упшју; па и јунака је ту било достојних, да $х слепи.' певају и спомињу! Мислио би, да це'ДодКда то, што су дела из те последње р|воЦуцМ|Ђ"'_: као и из иоследњих ратних догађаја\&^бШ&Ј тако била позната свакому које из чув&њ» кр ; је: из политичних дневника, — да можда баш—тб' и јесте узрок, што Тома ни једпе не испева. Али, знамо, да Филипу Вишњићу није пи то сметало, пего је баш непосредно већ носле боја опевао дела јуначка. Мислио би, да баш Тома није за тај посао. Али нити игде икоји иначе његов руфетлија не онева икаквога новијега догађаја у подужој пеоми; не покуша чак, ни да преодене коју старију у повије рухо, те да из новијег догађаја створи, што би Вук рекао, бар »онет то али мало друкчије«. Дакле, да је збиља истина, да пам народно песништво опаде, ето и то може бити доказом, што човек, који знаде толике песме народне на изуст, ни једне нове не спева. То сам хтео да изнесем на видело, кад сам се опоменуо последњег гуслара у Срему. Но, то је и ипаче већ тако позната ствар, да збиља није нужно потрзати Старо-СлаНкаменачког гуслара. 11а с а м о ради т о г а доказа пе бих га ја збиља ни споменуо. Него хоћу да упозорим и на то, како већ нестаје и гуслара, па да запитам, стоји ли можда и то у свези с опадањем појезије народне? Било како му драго, свакако је факт, да се у нашем народу губи ето један од најкарактернијих типова народних, осим што се ево баш у наше дане све више и више ломе и крше старе нам толике особине о модерну цивилизацију туђипску нама на очиглед ; а ова прети, да ће да створи готово за најкраће још време сасвим неки други народ, па ће до мало већ ново поколење из књига тек да учи познавати кардиналне црте својих дедова и отаца. Како Србину беху гусле светиња, види се по томе, што н многи, који се потурчише, сачувавши још по неке трагове свога Српства и православља, чуваху као прадедовски аманет и — гусле. Како Црногорци штују гусле, ево речи из Његошева: »Горскога вијенца«. Дошао војвода Драшко из Млетака, па га питају на Цетињу срдари и војводе, шта је све тамо видио и доживио? Кад им се наиричао свакојака чуда, запитаће га Вук Мићуновић: