Stražilovo

1501

СТРАЖИ.ЛОВО

1502

ш-%:у . V -

„Појаху ли уз гусле лијепо? Војвода Драшко: Какве гусле и какву несрећу! Ту за гусле ни збора не бјеше. Вук МиЛуновиЛ: А да за сву игру без гуслара Ја ти не бих пару турску дао. Ђе се гусле у куИу не чују, Ту је мртва и куИа и људи." Вук у своје доба пише: »Јуначке се пјесме данас највише и пајживље нјевају по Босни и по Херцеговнни и по Црпој Гори и по јужним брдовитим крајевита Србије. По тим мјестима и данашљи даи готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито па стану код чобана; н тешко је наћи човека да не зна гуђети, а многе н жеие и ђевојке знају. По доњим крајевима Србије (око Саве и Дунава) већ су ређе гусле по кућама, но то опет мислим, да би се у сваком селу (особито с лијеве страпе Мораве) по једне могле наћи. У С р и ј е м у п а к и у Б а ч к о ј и у Б а н а т у г у с л е с е д а н а с м о г у в и ђ е т и с а м о у слијенаца (па и они морају учити у њих ударати и многп не пјевају пјесама, пего само богораде уза њих), . . .« Но ето ће да пестапе и с л е п а ц а гуслара... Тома је последњи гуслар у Срему, а тешко да није и у свој бившој војводовини. Ето да је последњи, кад му је данас, као што рекох, преко шездесет, а о млађему каковому није се ни толико рашчуло Дапас сленци гуде уз егеде. ГГа, ако који баш и уз егеде отпева какву јуначку иесму, и та већ појава, да егеде потискују најнароднпји инструменат, жалостан је знак, како се народне особине губе. А шта да кажемо, наопако, тек на то, што се, па прилику, уза зидове, међу којима лежи кивот кнеза Лазара, — што се око цркве Раванице, на Видов-дан, тај страшни дан, тај »велики петак« у животу српског народа, место брујних гусала и песама о боју косовском, разлежу раскалашни звуци ситних тамбура, а мамурни тамбураши ударају уз тамбуре »песничка« недоношчад попут немачких »фолксеигерских гштанцлова,« која су понесена из бечких »кревинклова« и »бутика,« иа уиуштена гдегод у Руми или у Митровици? И омладина српска пева их тако одушевљено, да —• не, да не поцрвени, — него као да се поноси, како је — културна. Човеку мора румеп ударити у образе, кад чита, како се паметни гнушају опо-

га. чиме се извесии поносе, оар се пије, наопако, пиједан Србин застидио, кад је оно летос морао, да чита, како брат Чех (Холечек) мора да се гади, кад чује на народном слављу о Видову у Равапици, где из свег грла тамбураши нодвикују оне фамозне накараде: »Кад чујем тамбуре«, и т. д. ? Па шта се ради у пас, да би се понеговале особине пародне? Виче се, како опадамо бројно. Иитамо се, огкуда то? А ето нанш дневни листови износе нам на очи бројеве, но којима је јасно, да се готово свуда но Карловачкој митрополији випге роди срнских душа, него што их номре. Па ипак је факт, да се паш народ у мпогим тим крајевима губи. Ма то се каже, материјално лоше стање је тому узрок. Ама, ето се многи и у других народа пате у сиротињи. Да зашто би се сељакали овамо онамо ? Пего има неко у других народа, који се брипе и лебди пад тим, да парод одржи свој карактерни тип. И, бар гдегод има такви неко, народни се карактер одржава и развија. Ено јасног доказа по крајевима, где су Србп измешани с другим народностима. Па зар сеуједпој српској православиој цркви придикује и навешћује несрпским језиком? Зашто? Јер је тамо парод изгубио пајбитнију своју особину, свој језик; па му не поможе ни Крезово благо, да остане Србином. Онај грозни пример однарођивања у »Заставину« лиску бр. 74. о. г. баца ужасно немилу сенку на нашу будућпост у маџарским крајевима. Али је то уједно и јасан знак, зашто опадамо. Па како је тек у Барањи, па у Македонији, и т. д.?! Камо нам друштво, на прилику, за подизање народних школа ? Та, Немци, — милиопи Немаца (сдожио се ту и ВегЉсШаш! и Оев^еггв1сћ!) боје се Чеха и Словенаца, па дижу 8сћи1\ т егет-е! Силна 6то88 -Беи1;већ1ап(1 прогања шаку Нољака ! А ми ? Ми живимо, не може боље бити! Кадгод хоћеш и кадгод не ћеш, ми смо тамо. где се може и мора трошити — на своје задовољство. А чим се захте, да се од тога задовољства штогод закине, да би се где закрпила крајна невоља, као да си дирнуо у рој зољева. Ми дижемо грађаиске клубове, да — бранимо народност своју! А ликујемо, кад наједном избору победимо, као да смо осветили Косово! . . . Знам ја, да се старо повратити пе да, те да се не могу ни гуслари дресирати, па да