Stražilovo

за шт&ш, ттмш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 44,

У НОВОМ САДУ 30. ОКТОБРА 1886.

ГОД, II.

Н А МИТРОВ-ДАН 1787—1887» СЛАВА ВУКА СТЕФ. КАРАЏИЋА.

тотину година навршуЈе се догодине о 'А Ј есени ли Д ем т,а Митров-дап, како се тамо у лепом српском крају Јадарском, у селу Тршићу — тада јоште у области Турској роди детенде и заживе прво у свог оца и мајке: Бук Отефанов Караџић. Још за рана, за малена стаде ситну кљигу учити —• ма да не бијаде онуд ни школа ни кн.ига осим опо које-како у гдекојем манастиру; фишек праха пушчаног размутио би у води место мастила, па пером пишући по хартији од фишека, учаше Вук-малеша у свог рођака на дому очипу слова писати, и срицати и читати. И би суђено и богодано, да то ђаче самоуче, кад одрасте и на снагу стане — да преобрази српску књигу, српску кЈвижевност народну: да изнесе свету на видик из дубљина срн ских срце народно и прикаже из тамнина скривепих дух српски: да отвори живо врело без увира потОњим књижевницима срнским: језик народни у дивним умотворинама српским народним. И бог му даде дуга века — седамдесет и седам година живота — дуга века, бадра духа и уздања у се, те удари правцем за младости, куд ваљаде и како требаше: себи на славу до послетка вековечну а српској књизи народној на корист и напредак сретан; за пуних педесет година (1814. —1864.) мучног и трудног рада свога књижевног — нрибра Вук и на свет изиесе бесцен-благо народно, живу књигу неиисану, из уста народа, и иовелича дивнијезик народни : да се вацари и гаири у српској књизи, да ироцвате и родом рађа, док је год народа и нотоње књиге народне!

Српски је народ од вајкада, од старина миловао књигу и просвету свога доба и кроја; Срби се диче и поносе својом књигом старииском и пре и после светог Саве — до злокобног Косова, и још по том донекле . . . и сриска би књижевност развојем својим надмашила била давио и давно лучем и просветом свакоју и свачију другу књигу вргањакињу — да је турска сила орјатска не потопи крвљу у пајлепгаем јеку и не покопа у развалинама и ровинама лепих српских задужбина. Ногуби се и заборави краснопис и златопис ресавски; разграбише хале бањско злато и богаштину; иогазише и копитима олупагае хати турски дивну препрат дечанску разоригае Турци и последње славне писарнице и библиотеке у Студеници, задужбипи цара Симеуна и сина му краља Стевана, у Манасији, задужбини Стевана Високог, у сјајних дворих старца ђурђа у Смедереву . . . јога донекле ђурђе Црнојевић на граду Ободу па на Цетињу, а Подгоричани Божидар Вуков-ђурић у Млецима . . . својски прихватају вегатину гатампаћу, железним словима да сачувају од пропасти књижевио благо срнско за времена потоња . . . Књига српска понигати се и потавни, знање и књижевнисање оназади се и позаборавља: калуђери, на гласу књижевници, нагогае у свет, потегогае и нађогае станка у Русији даљној и паставигае тамо међ' браћом нам том словенском књижевни рад свој благодетпи па славу божју а на добро и напредак потоњи братској нам књизи руској, црквеној и светској.

* -X* % * *