Stražilovo

1519

СТРАЖИЛОВО

Јади за јадима, страдање за страдањем, погибија за ногибијом снађе и наиђе на кукавни, паћенички, мученички иарод српски. .. Кад народу муке додијале, иапаст и обест турска меру нревршила, круна ђурђа Смедеревца у кјзв утонула, нолумесед оборио сред Будима крст са цркве краља Матијаша и загрозио крсту на Стевановој кули у Бечу наже Србадија јуначка, поробоћена ал не поништена, прискакати с оружјем у помоћ суседима амо и с десна и с лева. Ко не ускочи у кршно нриморје сињег мора и у суре литице захумске, потоње *и данашње славне Црне Горе; ко се тамо на развалинама царсгва српског не одби гори у хајдуке, да крст часни свети и слободу златну — онај сваки пристаде под оружјем за ђурђем деспотом, по несрећи Хебским, па за старцем патријархом Арсенијем овамо у крајеве ове, у земљу нам ново-обећану . . . да и одовуд кидишу на крвнике старе, на Турке, да јуначки потпомогну сатирати и натраг сузбијати силесију, дивље орде турске, зломрзнике и душмане књиге и иросвете људске и народне. . . да Срби по том буду живи бедем супрот навале турске од сињега мора до ступова цара Тројана . . . На развалинама погажене царевпне српске, у ровинама сјајних задужбика — но гомилама од Турака побацаних на смет књига светосавских: по библиотекама у Милешеви, у Студепици, у Маиасији . . . за два за три века легле се и благовале гује присојкиње. Књизи и књижевности српској мал-те не и траг се затрво био.. . и тек ио збегових по густим шумама јечале су гусле јаворове и од стене до стене ломила се кб тужњава песма јуначка, и чувала сриску свест у народа и неговала дивпи језик српски иародни — раздробљеног кукавног народа на три на четири чести ! * * * Срби досељеници Чарнојевићеви са Срби староседиоци прибраше се и савише око столице крушедолске па српске сијонске — поградише беле манастире по убавој Фрушкој Гори и свуд, куд допрше, чекајући жељно: да им се испуне и проговоре слова она златописана . . . књиге царске и краљевске; за чекања тог најпреча им брига била: школа, књига и нросвета.

Док млађи нараштај с оружјем у руку не избиваше са бојних поља крвавих — етарији се на дому им бринуше за просвету, како знадоше и најбоље могоше. И што некад опо Срби калуђери-књижевници учинише вољном трудбом и радом књизи и иросвети православној у браће нам Гуса — то ће сад Гуси учитељи да нам врате у митрополита Мојсија Петровића школи у Београду године 1723. и у митрополита Вићентија Јовановића школи у Сремских Карловцих, године 1733. Али, колико нам ти Гуси учитељи за први мах и помогоше, толико нам у другу руку куд и камо одмогоше. Донеше они Буквар руски словенски и Мелентија Смотрицкога Граматику језика црквеног. Тим зауставише и спречише књигу нам. дотадању у цркви : светосавску и језик србуљски, старински, српски-словенски. Књижевна радња и језик »за просте људе — за народ« ћипријана Гачанина и Гаврила Стефановић-Венцловића беше потурен у закутак и књиге србуље, да их мољци гризу ио прашини. Наши први књижевници заведоше се и занеше за тим новим, покњишким језиком Гуса учитеља и понеше се од народа свог и језика му дивног народног! Од оно мало књиге и просвете књижевне им не бијаде народу користи никакве, ил тек слабе вајде онима, који доспеше за малена до школе и књиге латинске! Али, као што се народу српском на уранку свести хришћанске јави с књигом и просветом православном Србин светац му, свети Сава: тако дође и сад у то доба, након нуних иет столећа после светог Саве, синак нростога народа, народни мудрац старац Доситије и јави се с књигом и науком сред народа свог, казујући у књизи, да је паук и просвета благо свачије, и да народу књиге ваља писати језиком, који чеда за малена науче и приме од рођене мајке. Крај манастира о славама, народу на збору јечале су још једнако гусле јаворове од старина, и слеии гуслари у песми му казивали: ко беше Србљем Милош и Марко, цар Душан и цар Лазар, и Југ Богдан и девет му соколова Југовића. . . колика-ли беше и каква-ли слава срнска од старина! и слава гусала јаворових ослови свуд и старинске песме слепих гуслара омилише Србадији на све страие.