Stražilovo

1535

страл

шина, машина свему је крива. Не можемо ми с машином". „Ех, а што да не можемо? Ео је вредан, тај може", рече Мија Бродар. „Не мож, пе мож, Мијо", опет ћемајстор Митар. „Све је то ништа", нато ће чича Јова Јовин, „и порција нас највећма тре. Та нас је и изела. Сваке године све је већа. Ако имаш мало зрна на тавану, скине ти горчило у штајер, однесе ти ћилимове и пер.је испод тебе, нрода ти коње и кола, гга шта ћеш онда? Ал само нека тај горчило дође мени у кућу, па нек ми пође на таван, чича Јова ће му показати, ка чији ће се таван пењати". „А што је порција тако велика?" запИта неко. „Што је велика", одговори писмоноша ГГетар. „Г>елику војску мора да држи наш цар. Боји се од Гуса. Херман Чивутин говори, како стоји у новинама, да ће Рус да иде на Цариград, па још преко Беча. Још каже Херман: А шта он има с Бечом? Боље нек седи с миром". „Зар баш преко Беча?" запита неко. „ГГреко Беча, да шта", одговори писмоноша. „Него да шта ти мислиш", додачича Јова с важним лицем. „Није тако, прво ће на Цариград, па онда на Беч", рече озбиљно Пера берберин. „Није, него баш иреко Беча", рече чича Јова, и погледа Перу преко рамена. „Хајд .нека је на твоје, чича-Јово", рече берберин и ногледа с подсмехом на страну. „А хоће ли Рус отети од спахија њихове спахилуке, на нам повратити нашу земљу?" „Е, а да шта ће?" неко ће из друштва. „Да што би иначе долазио? Каже ми пре један Маџар, мој човек, и.з Мађарфалве, и они би волели, ма ко да дође, само да их избави од спахија и од Чивута". „Чивути, Чивути! Каже да су отровали једног руског. цара, па их овај сад здраво мрзи. Неда им да продају лекове ни да буду доктори. Све ће да их протера из свог царства". „Биће", опет ће неко из друштва, „велик рат. Људи ће људе убијати због парчета хлеба". „Тако говоримо", узе сад реч црквени певац Мирко. „Крив нам је овај, крив је онај, а највише смо ми сами криви. Ето и Шваби не роде године, и њему је велика порција, и њему сметају машине, и њему стале спахије за врат, на они онет добро живе. Али код њих нема пијанке, нема свадбе по три дана, нема свечарства опет по два три дана, нема такве даће, нема нроцеса, нема тако скупе ношње као у наших девојака, па зато боље живе. Гле, како нам се девојке дале на моду, као иомодарке, на све свила и атлас. Ми смо највише криви нашем сиро-

маштву. Да се одучимо од тих обичаја, па да нас види Бог." „Лепо, лепо, видим, откуд ветар дува. То те је, Мирко, ваљда попа научио. Чудо господарима, што њихове девојке не могу да утеку од наших, видим ја. ГГе држи свечарство, не држи свадбу, не држи даћу, па шта онда? Ваљда тако, као мој комшија Шваба. Дошао с венчања, па копа у башти. Та држали су и наши стари даће и сватове, па им опет добро било," рече чича Јова. „Држали су, алине тако као ми", одговори Мирко. „Право има Мирко", иотврди берберин Пера. Нато ће један из друштва: „Па добро, једни кажу: осиромашили смо због неродних година, други: због машина, трећи: због спахија, иа због дација и наших рђавих обичаја, па сад опет не знамо, зашто смо осиромашили". „Ни због једног ни због другог, већ због свега заједио" рече досетљиви берберин. У то искрсне од некуд кишбиров Сима Шараи. „Откуд, Симо?" запиташе га неки. „Из вароши", одговори Сима и окрете се на једну страпу да заиали лулу. „Шта је ново у вароши?" „Тамо читава комендија. Натарош дао затворити Саву Аврамовог". „А што осрамоти поштена човека?" „Што је и он њега осрамотио. Дошао па иште од њега сто форинти, нгго му је, вели, дао, да му избави сина из катана. А сад, кад му је син, вели, остао солдат, нек му врати његове новце. А натарош се богми, да није видио ни фбринте, а некмоли стотинарке. И биће да није. Тако, што је Сава тражио, и нашао је. Викао, док га нисмо затворили у бувару". „0, о, гле како осрамоти поштена човека". „А што.му не враћа новце?" запита Мија Бродар. „Како да му врати, кад није ни примио?" рече кишбиров Сима. „А што би човек искао, да иије дао?" рече Мија вртећи главом. И други су вртили главом, а то је значило : није чист посао. „А шта је то са ионовском нлатом?" запита у неко доба чича Јова. „Нешто се и о томе чуло. Хај Симо ?" „Е чича-Јово, хоће нопови, да им се плаћа издаје но новом. ГГеће више бир. Тако стоји, веле, у решкрипту ..." „ГГлаћаћемо ми, као што смо и досад плаћали, упаде у реч чича Јова, а и Мија Бродар махне главом у знак одобравања. „Није то тако", оиет ће Сима. „Тако је закон изишао још пре две три године, и цар га је нотврдио".