Stražilovo

1687 „Е несрећа за несрећом. Јуче ми погину трећи коњ, а ја не могу без коња, паор сам човек." „А што да ти гину коњи, та твоја је марва добра и здрава." „Не живи човек са сваким добро, па се догоди свапхта." (Ту је Мија мислио чини, што су му непријатељи подметли у кућу). „Бре неће то бити отуд, већ ти много радиш на њима." Мију на те речи нешто текну у срде. Он се бојао од те помисли. „Е да, ако су радили, они се и ранили добро, па су могли радити. „Није ни тако, Мијо. Кад ти све једнако на њима мељеш, мораш их убити. Не ваља ти рачун. Зар ти не видиш, да се сувача не може мерити с ветрењачом или с ватрењачом ? Несавршено старо мора да падне пред новим савршенијим. Човек треба да се уме прилагодити времену, у којем живи. Од једне штете не треба правити две." Мија се тргао од тих речи и сав је застрепио. У срде су га дирале. Зар баш тако ? Зар старо мора да пада? Није могао ништа да одговори. Разум му је говорио, да попа има право, ал његово срце било је јаче — оно га је вукло свему, што је старо. Кад помисли на сувачу, обузме га и радост и туга. У њој гледи најдражу залогу од свога деде, ал гле, како је поветптала та залога. Изгледа му као да је мртва, а пре му се чинила жива. Шта да ради с њом? Да је остави, нек опусти ? То не може, макар сву снагу у њу уложио. Ал гле, новикало село гга и млади попа: Мија убио са сувачсм коње. То га мучи већма него штета. Шта да ради с отом кобном сувачом? Те мисли мориле су Мију. Не знађаше ни сам, шта да одговори попи, који му можда и незнано тако немилостиво руши његове идејале. И опет га тај човек себи привлачи, њему би Мија да исповеди све своје мисли. Попа је читао немир у очима Мијиним, те окрене говор на главну ствар. „Ја, Мијо, немам новаца, а радо бих ти позајмио. Обрати се на другог кога. Ено ти грк-Совре, чонек је имућан, па ће ти дати, ако узима." „Ја нећу од другог да иштем. Нисам рад, да се зна. Ја још нисам никад узајмљивао. Да ми није невоља, ни сад не бих. Рекох, хајд отићи ћу до вас, јер знам, да ви нећете ником казати." „Ја немам, а кад је баш тако, могу ја тражити од кога за који дан, на теби дати. Шта велиш, Мијо?" То је Мија и мислио. „Па учините добро, господине, а ја ћу већ гледати..." и он погледа захвалпим погледом.

1000

Мија по том хтеде поћи, ио попа га задржа, да му још нешто каже. „Знаш ли, Мијо, рече, да ешкут иде но селу и купи парохијал." „Знам" одговори Мија. „И код тебе ће доћи." „Био је већ." „А ти нећеш да платиш но новом." Мија је сиустио главу и ћутао је. Стидио се. Мислио је у себи: гле ја и нехотице увредио мога попу „Не ваља ти посао, Мијо. Казаћу ти, и зашто не ваља. Ти знаш, како би било у једној кући, где има много чељади, па старешина нареди, а од синова и остале чељади нико га не слуша, већ свако ради но својој вољи и памети. Ту није пи мира ни божјега благослова. Тако је, Мијо, и у народу. Ми смо добили право, да сами управљамо својом црквом и школом. Ми бирамо најбоље међу собом, да нам они доносе законе, па да се но њима владамо. Бирали их и ти и ја и сви ми. Што они тамо углаве, то треба онда сви да слушамо. Ако ми нећемо своје власти чувати и поштовати, сами ћемо свој темељ подрити и изгубићемо то право. Онда се нећемо у својој рођеној школи и цркви осећати своји, туђин ће стегнути власт у своје руке. Зато, видиш, Мијо, треба да се покораваш својим српским властима, јер кад се њих одречеш, одрекао си се себе." „Нисам ја тако мислио," рече Мија. Нисам ја хтео нротив вас да идем. Боже ме сачувај. Рекох, добро ће бити и по старом." „Да је добро, не би се мењало. Зар хоћеш, да ти и даље долази пона за полувеку две жита, да се мота по селу као горник ил чобании?" Мију су дирнуле попине речи. Тако лепо и тако дубоко није он никад мислио., Увидио је, да је па кривом путу. Обрадовао се, што га је попа тако лепо поучио. Сад му се тек отвориле очи, да нетреба због пркоса свраћати с правог пута. „Узми се, Мијо, на ум, рече му још попа, кад је полазио, од тих поглавара. Знам, како те мрзе. Ти безаконици ће са законом у руци и на темељу закона беду ти навући на главу. Чувај их се." Кад се Мија враћао кући, мислио је; ираво има нопа, платићу бир по новом. Одједаред дође му глас: Жури се кући, Бродар-Мијо, зло ти пало на кућу. Мија похита кући, а сав је дрхтао од узбуђења. Због јучерашњег разговора са ешкутом слутио је већ напред, каква је несрећа. Знао је он, како је осветљив и мрзећ Ива Вармеђаш... Није се преварио. Жену је затекао, где лелече,

СТРАЖИЖЖО