Stražilovo

1689

СТРАЖИЛОВО

1690

а син му Гавра лежи на постељи са. крвавом главом, у лицу блед као самртник. Закрвављеним очима гледао је Мија свога сина. Срце му се цепало од бола. И он је осећао онај ударац, што је разбио ту милу главу, што је изгледала као одсечена глава блаженог Јоце Бродара. Мија не хтеде ништа питати, веК узе ланџу, што је остала још од буне, па пође тражити крвнике, који му сина обранише. Упутио се управо у варошку кућу, којој већ одавна није прага прекорачио. Ал задржале га комшије и жеиа. И болпи сии га је молио: бабо, бабо, остани код мене. Немој ићи сад; доћи ће време за све. Те речи довеле су Мију до суза и он остаде код свога сина. Кад се Мија мало умирио, жена му је приповедала, како је дошао ешкут с илајашем и два жандара, н а су хтели силом на таван, да узму у име парохијала ране, а Гавра им говорио, да чекају бабу, а међутим се наместио на вратих, да им не да горе. Они стадоше наваљивати, а он их је гурао натраг. Тада трже један од жандара сабљу и лупи га но глави, а њега крв обли и он паде у иесвест. Ешкут затим оде с жандари на таван и скине два џака жита, да фендује. „Дакле били су натавану?" рече Мија, промени се у лицу, и зашкрипи зубима. „Били су", одговори жена устрављено. „Та што ја нисам био код куће, да им поломим те крвничке ноге, што ми таван опоганише. Идем, идем ..." Мија опет зграби ланџу, да иде у потеру. „Та немој, човече", вели му ђока Крдељан, кога су одмах били позвали, „немој у лудо да изгубиш главу. Знаш ли, да су они зато то и у.радили, да те баце у тавницу, па да те скину с врата. Немој да пренаглиш. Гавра ће рану лако преболети, није тешка. Мани се, Мијо !" Мија се тешком муком савладао, и остао је код куће, готово болестан од гњева.

За неколико дана син му се предигао и морао је ићи на суд, да му суде, што је на власт дигао руку. И Мија је био на суду. Он је хтео да одговара, јер, рече, што му је син урадио, урадио је у аегово име. Али суд није хтео да прими, већ осуди кривца. Како је Мија многе новце дао фишкалу, да му син само не дође на робију, осуђен је на новчану казну. Доста стотина коштало је то Мију. Опет му је одлануло, што му Гавра није остао на роби.ји. На Мијину главу као да се наврзла несрећа. Деси му се, да мораде платити дуг за свога кума, за кога је стао добар. Мислио је: кум ми је, како не бих куму? Од Бога би била грехота, а пред светом срамота. И потписао је куму меницу на четир стотине форината, ал кум га је нреварио. Па нек му је просто — мишљаше Мија. Заколебао се у имању. Требало му је много нсваца, да му се не би добро продало, јер с меницом није било шале. Тражио је у зајам хиљаду форината, јер толико му је требало, да све у ред доведе. Нигде није могао наћи. Најпосле се обратио Чивутину. Овај му даде на меницу хиљадарку, ал му Мија мораде у име камате уступити на уживање десет ланаца своје најбоље земље, док му новац не врати. Ти удари потресли су Мију. Најтеже му било, што земљу мораде дати Чивутину; Чивутину, што је Христа издао. Ту је хтела Мији суза из ока канути, али ју је Мија ипак задржао у оку свом. Ночео Мија крупне мисли у глави превртати. Мислио је, гато ће и како ће. Јога није био сломљен Мија Бродар. Он је купио три коња, па је опет млео на својим коњма; још је, и то снажније него икад, грмио иротив опгатине, још је главу високо носио, само на челу му се још дубље видила она бора, и јабучице му већма испале. (Наставиће се.)

С У У раној младости нозн'о сам је лепо, Њено бледо лице, замишљеио чело; Ја још љубљах тада и веровах слепо, И у свему видех савршено дело Ал она се јави једне бајне ноћи, Кад уживах љубав у чистој слободи: „Хајде, рече сумња, ти ћеш са мном поћи, Да тражимо иута, што истини води."

Њ А. Ја истину волим, на се дигнем с њоме, Но полазак беше нун борбе и туге... 11 ја дуго нлаках у лутању своме, И у ведре дане и у ноћи дуге. Векови су прошли и времена дуга, Многа царства пала а многа се дигла, Али моја сумња, к'о и моја туга, Још никако није своме крају стигла.