Stražilovo

1743

СТРАЖИЛОВО

1744

тишти, што су правду згазили, тебе тишти, што су ти једаред дали ираво, да ти га могу сто пута отети и изиграти. Све нас то тишти, и тебе и мене, и твога и мога суседа — и твоје старе то је тиштало. Па опет се они одржали, сачували су огњишта својој деди и гробове својих старих. Чувајте и ви то огњиште за своју децу и унучад. Сачувајте им гробове ваших и њихових дедова и прадедова, да се на њима снаже и уче трпити сећа.јући се њихових претрпљених мука. Гледајући те кости славних предака нек не забораве, да нису дрво без корена. Видиш, Мијо, та земља, што је ореш и на њој збираш обилне плодове њене, често је натапана српском крвљу. Они су је очистили од некрсти, да вама спреме слободну земљу, на којој ћете безбрижније боравити своје дане. Они се бринули за вас, они вам оставише крв своју у наследство, а ви зар да не сачувате њихов спомен, крв и кости њихове? Зар ти немаш толико снаге, да отераш лопове са огњингга дома свога? Зар ти нећеш да браниш дедовину синовима својим? Хоћеш по свету да се потуцаш ? На томе путу неће те пратити благослов душа твојих дедова. Бори се, Мијо, чувај аманете својих старих. Не треба ти прах и олово. То је оружје трошно и немоћно у твојим рукама. Боље је оружје књига и просвета. Учи децу своју, отварај им очи, јер знање побеђује, учи их трпити, а триен се спасава . . . ." Попа застаде, а сав је био занет у своју вечерњу придику. У лице му је ударила ватра и лак румен просуо се по бледим образима. Мија је ћутао. Дигао је главу, па је нетренимице гледао у поп-Милоша, да му ниједна, његова реч не умакне. Гутао их је све. Биле су то за њега нове мисли. Није их све могао умом обухватити, али дух његов живо је осећао. Груди му се јако надимале. Што је дубље размишљао о иопиним речима, оне му се све дубље урезивале у срце. Али баш зато и мора да иде. Ои је своју земљу, ту драгоцену земљу, крвљу његових старих натопљену, морао продати, на шта сад да чува. Своју срамоту? Баш зато мора ићи, што поиа тако говори. Али што попа тако говори? А он је хтео да и њега позове, нек крене са собом ноловину Сумраковца, па да им тамо буде попа, у новој отаџбини. Како би то Мија волио. Овако- не сме ни да му каже. Кад је Мија кући иолазио, саже се, као да би хтео младога попу у руку пољубити, но попа га само топло за руку стиште.

Уз пут је чуо Мија у сеоском бирту неку дреку. Познао их је. То су била варошка господа.

Једнога дана чуше Сумраковчани, да се Мија Бродар одселио у Србију. Пољубио је земљу, на којој се родио и одрастао, и коју је тако волио. Пољубио је и гробове својих мртвих и заплакао се, али је опет отишао. У Сумраковцу је оставио и љубљену прошлост своју и мржњу и све. * * * За Мијом отишло је још неколико Сумраковчана. То је била сиротиња, коју је црна невоља притискивала и загорчавала кору хлеба, што су је као надничари спахински тешко заслуживали. Били су то људи, који се сретнима осећали, кад су радње у спахије могли добити, а богатима, кад им је за коју недељу парче хлеба било осигурано. Они стресоше прашину од спахинске земље и одселише се за Мијом у Србију. Они, што су најкасније дошли, нриповедали су Мији чудне нромене, што се у Сумраковцу догодише. Кнез Ива и нотарош посвађали се. Кнез је пуцао на нотароша, али га није ногодио. Затим се иродало Ивино добро на добош за нотарошев дуг. Из тога се развиле и друге ствари. Кнез није знао, како да се освети своме упропастиоцу, већ је издао и њега и себе. Било је ту много недела. Отпочне оиштина парницу. Нотарош јој није дочекао краја, већ се захвалио на звању и, расиродавши непокретнине, одселио се у варош. 11 Ива и нотарош били су осуђени. Ива је доспео на робију. Нотарош се новцем извукао. Чудио се Мија, како тако лако падоше два најмоћнија човека у селу. Пе могаше их село свалити, а сад се од себе срушише, као два дуба, којима никаква бура не може да досади, а најпосле, кад им иструне корен, падају од поветарца. * У новонасељену Сумраковачку иаланку дошао је некадањи кнез Ива. Сасвим је ироиао. Научио се и он радити јоште како. Сад красан, миран човек. Мијин Гавра узео његову кћер Смиљу за жену, па из омразе носта најленше пријатељство. Ива је приповедао, како је „тамо преко" изишао закон, да солгабиров кандидује кнеза. У Сумраковцу Шваба постао кнез. Сумраковчани су сад тврдо наумили, да зидају још једну вероисповедну школу. Још је ново, да су Чивути подигли ватрењачу, а у ветрењачу ударио гром.

-м. У\Г\АПП , ДХк 1\Г\Г ЈЈУЈ-г^