Stražilovo

1745

СТРАЖИЛОВО

1746

У 3 0 Р У.

Кроз прозорје звона звоне И звук љихов тихо тоне;

Одјекује но даљини И по гори и долини.

Од небеских зрачних Двора На истоку свиће зора ... Звучна звона звоне јаче А њихови звуци значе:

Нек не клоне и не пада, Који љуби, који страда!

Нојислап.

ШАРЕНА ЈУНИЦА,

СЛИЕЛ И 3 СЛОБАЧКОГ А Н Л Р 0 Д Н О Г А ЖИВОТА. НАПИСАО МАРТИН КУКУЧИН (ВЕНЦУГ). (Наставак.)

VII. обро беше Крту, док је сањао. Заборавио " Ц ј Г бар на све беде и незгоде. Не би марио сневати тако на клупи до страшнога суда. Сневао, да је ту јуница, он је као сам довео кући. Кад се пробудио, па видио Еву, како већ иреде за столом, задовољан, па се насмеши на њу. Ал се трже, кад опази масну торбу обешену, а на столу све ствари умацкарене. Па кад погледа у Евино лице и у закрвављене јој исплакане очи, верујте, прође га се смеј, те у мало сам не заурлика уз њу. Жао му свега, што је јуче починио. У духу куне сам себе, што је таква лужница; па се у три пут сам у себи узе заверавати, да никада више неће пити слаткога, све да потоком тече. Него данас му то већ ништа не вреди, јер нема да пазари ни палидрвце, а некамо јуницу. Јуче је требао то имати на уму, па се јуче заверити. Све мисли и премишља, како да умакне испред жене. ћути као гроб, па се скуњио, да жена и не опази, е је будан. А заспати му се не да, па не да. Колико пута Ева уздахне, толико пута њега прободе кроз сред срца, као да га обад боцне. Не миче се, а клупа тврда. Лежи као на трњу. Не сме ни да душом дахне, само да га жена не примети. Богме га и жена опази, па Адама подиђоше мрави по леђима. Склопи очи, па их стиште нтто игда, а у лицу се уозбиљи и умири, као да мртав спава. Сад више не отвори трепавице, како не би започела придика. Уздахну, па мисли: „Боже, боже, шта урадих! Ох, ох, како ли ћу да погледим жени у очи. Да је само стакло и лончићи, ни но јада, али тридесет и три форинта и алвалук! Баш сам ти несрећан ја човек у пазару. Најпре ми се намеће нека матора крава, понда се намерим на јуницу, да ми је украду. Ја пропалица! Нрост као вагов! Морам се дети кудгод, па нек пле-

те у Адамовцима чарапе ко хоће. Ја одох на крај света. Само да Ева изађе куд, па да умакнем. Засела ту као смрт!" Ева седи, па преде. Каткад јој кане суза у крило. „ Ох, плаче сиротица! А о јуници и о алвалуку ништа још и не зна. Како то да јој кажем? Шта да јој одговорим, кад заиште новце? Умрох од дерта!" Али не може се тако ту до вечери лежати. На сахату је четири. Мора се усчати. Устане. Дигне најпре тешку, мамурну главу. Да је само глава, лако би без ње. Ал како ће без новаца ? Обуче се на врат на нос. Клекне поред стола, па се узе молити богу. Никад му није молитва тако од срца текла као данас; моли с неба помоћ у овој беди. Моли се дуго — дуго, готово два пут толико колико иначе, само да би свађу што на дуже одгодио. Него не да се ни богу молити до ноћи. Устане и пође на рад. Његов посао у јутро био је обично тај, да очисти кромпира. Па иначе, док би се само накануо на то, могао би три пут дотле свршити. Тридесет пута се протегне и зене, као да би неочишћен кромпир да прогута. Шта би пута морала Ева да га гони као надухану бешику у воду. Али данас му није заповедила. Сам се прихваћа посла. Иа иначе морала би да му набира најкрупнијих кромпира, само да би што пре био готов. Данас бира он што ситније, па понизно седе за посао. Гребе кромпире, па вади жиле, само да угоди Еви, те да не дође до речи. А Ева преде и преде, и ни главе не обрће на Адама. Но зна он јадан, да неће умаћи њену језику; зна, да Ева само купи, како да пусти. Да би још и дуже отегао, удари да поје јутрење песме. Обичпо и Ева хоће да му у том помаже, јер он и тако има слаб глас. Данас Ева ћути као заливена и седи мирно. Сад Крт ноје сам, само се покаткад умеша