Stražilovo

1747

\Ј 1Г ЛЛХХ1Ј1ХЈПУЈ

I *±и

с поља петао. Наљуштио већ и кромпира, колико је доста. Понда потпири ватру и нредстави кромпир у шерпењу. То све уради Адам сам. Изређао већ све и песме, па не зна више напамет. Седе најносле за сто, па ће да шије папуче. Маже конце воском. Ева већ спремила језик. Само како ће да ночне? Крт је јуче толико скривио, да не зна, за шта да најнре запне. Да је до кривице само једне, било би досад већ и готово. Крт чека почетак. Што се дуже отеже, све га већи страх хвата. Дође и тај страшни тренутак. Ева га пита: — Јеси л' сам ишао с вашара ? Муж радосно одговори: — Сам, као прст сам. Ни живе душе није било око мене. — Верујем, јер сваки поштеи граби, да за рана стигне својој кући; а ти сам тумараш но поћи. Поћ има своју моћ. Крт уздахну као да је под вешалом. — Геци ми, човече, тако ти бога, — опет ће Ева, — шта си радио до по ноћи? — Ја сам пошао још за дана, али Не да му Ева, да доврши, већ удари: — Немој да лажеш! Још за дана?! И сад ти глава бучи, кад бунцаш ту којешта. Пошао човек, каже, за дана. — Да, био је већ мрак, кад сам се кренуо. Па дошао бих раније; али нечега сам се уплашио. — 0, знам. Кад се налијеш, онда ти је у глави страшило. — Не, жено. Ал веруј ми, уплашила ме нека жена без главе. Дође ти до мене, па ми се баци на колена, а ја одударим чугањом, а она се промету у кера. — Жена да се промете у кера ?! Хајд немој ту трабуњати. — Јест, бога ми. Веруј. Ја се од страха увукао у шупљу врбу, па полупах сва стакла и лончиће. — Немој ни мислити, да ћу ти купити сира и меда, — прети му Ева. — Јешћеш на сам божић кромпира и то не из чиније већ из карлице. „Но, на то још није велика казна", мисли Крт, па вели, да јој се улаже: — Не марим. Није мени стало до мене, ма ми дала саме слане воде; али за себе, душо, тек мораш што добро скухати. — А камо новци? Не говориш, шта си пазарио, шта продао. Зар тако ради ваљаи муж? Адам побледи, на се трже, као да га ко дирну у при;;:т. Уздахну.

— Шта уздишеш? Шта ти је? Чини ми се, ти си некуд канда страћио новце. — Кеса је била у торби, морала си је тамо наћи. — Кесу сам нашла, али новце нисам гледала, да ми ти кажеш како је. — За чарапе сам добио четрдесет шајна, од куће сам понео сто двадесет и пет. —• Колико си пронио? — Пазарио сам јуницу. — Јуницу! Па где је? Крт се забунио, па завирује у кесу, а не одговара. — Но где је јуница? Крт уздише. Еви се слути нешто зло, па га нита: — Воже, што уздишеш? Шта се десило? Адаме, ти плачеш. Где је јуница? Говори. — Иестало је. — Нестало? — Нестало! — Где? — На вашару у Мрханову. — Из руку ти је украли? — Док смо се погађали, одведе је неко испред крчме. — Боже, боже, моја мука! Он иде у крчму, а јуницу оставља напољу! Ева ломи руке, па рада да зна, пита га: — Од кога си је узео? — Од Трнке. — Од кога? Од Трнке? Не бојиш се, да кажеш ту реч наште срца? — За то ме је бог покарао. — Где си се састао с њим? — Кад сам пошао с вашара. — Он ти понудио? — Није, ја сам га ословио. Знаш, да се ја дуго не срдим. — И алвалук сте пили, а? Крт зажмурио, па ћути. Не може од срамоте да погледа жени у очи. Ева тера даље: — Ој, сто пута сам рекла, да ракија најгора зла почини. Молила сам те, да не пијеш. Али теби свеједно! — Нисам пио баш толико, колико ти мислиш, али ми брзо шкоди. — Кад што не помаже, и то је много. Колико си платио за јуницу? — Тридесет Ту номисли, да јш да јој истину каже, или да је превари. Напослетку вели: — Тридесет и пет форината. .