Stražilovo

1749

СТРАЖИЛОВО

1750

— Тридесет и иет! Као да у воду баци! Тридесет и пет те громова! Јеси ли збиља дао тридесет и пет? Ева му оштро погледа у очи; а Адам бл^д као креч. И опет јој лаже : — Тридесет и пет. — Овамо остале новце. Адам узе да броји новце на сто. Преврће и изврће кесу, да увери жену, да није задржао за себе ни новчића. Наброја тридесет форината и десет новчића. Жена спреми новце, па пружи мужу од синоћ мастан кожух: — Обуци се! Узми кабапицу на леђа, штаи у руке, па хајд! Да те нисам видила код куће, док не доведеш јуницу! Паиоље!

Сиромах Крт обуче кожух, огрну кабаницу, натаче шубару на уши, рукавице на руке, узе своју верну чугању, па хајд. На вратима се осврну, па рече: — Збогом, жено! Бише ме не ћеш видити. Збогом! Како се Ева љуто наљутила, није га ни погледала. Само чује, како се он јада наггољу, да га тера из куће гладна и жедна без ичега. Указа се бледа зора. Ева ипак баци поглед за њим. Види, где таре сузе на улици. У Кртовој кући наста тишина. Ева илаче код огњишта. Муж јој лакоуман, она саморана. . . (Свршиће се.)

~ Г~-Х-

С У К 0 Б.

но дичиа Бедујина, ј^По пучини песка сива Пустио се од милина, Да се с ветром утркива. Випуо с.е од свог гнезда И без пута и без стазе, Па прелеће као звезда, Од оазе до оазе. Он јалаче по голети, Где и трунак смрћу дише, Где и лахор к'о да прети: Никад више! Никад више! Ал тај песак њему годи, — Отаца му пеио свети У свом крају, у слободи, Њему ј' слатко и умрети. Кад се нада смеће с ума, У себе је тврђа вера: Он не нреза од самума, Од душмана, љута звера. Где јуначка игра глава, Соко сиви свуд је ирви И сад ето преда њ лава, Пази, вреба, жедан крви.

Еј, шкода је млада века, 1>ез бојишта кад се гине! Врели песак тешко чека, Да му жеђа одумине. Ал ко ј' витез, не зна страха, — Жена тражи сиас у бегу И делија с коња сјаха, Стаде лаву на биљегу. Не маша се бритка мача, Већ он скрсти руке двије, У њега је сила јача, На земљи јој равне није. Из ока му црна сева Дух неклоник надземљански, Дух, што свему одолева, Онај понос човечански. И лав не сме ни да трене, Пред човеком у свој слаии, И лав плахо с пута скрене, Ноштују се, јер су лави. Хај, ала би слава била, Да дух таки свуд се буди Узмакла би свака сила, Кад би људи били људи!

Рајко.