Stražilovo

Б р . 5.

СТРАЖИЛОВО

»Говори, бабо!« промукло ал одлучно рече 101 0Н. »Нећу!« Пакосни јој глас за часак смете Дурута. »Мораш!« загрми он и устане. »Имала сам вреднога мужа. Радио је као мрав и хранио мене и троје нам деце. Ти си ми мужа убио и деца ми осташе без храпитеља — скоро од глади помреше!« »Ја сам се само бранио — нисам га хтео убити Ти то добро знаш.« Дурут беше мало мекши. »Па опет су ти на души мој муж и троје деце.« »Нудио сам ти новаца, да се изхраните.« »Отров би ми се чинило, што бих за твоје новце купила.« »Па што ме ииси тужила? Ја бих све признао.« »Што писам? Што би те суд иустио! Чекала сам згоду, да ти сама судим — Јелку сам ти у Тису отерала.« »ЈГажеш, матора вештице!« загрми Дурут. »Ти ниси била кадра то учинити — друго је ту! То морам знати — говори!« »Заповедај ти, колико ти воља! Можеш ме и умлатити, и онако ми више није стало до живота — али нећеш из мене речи ишчупати!« »Нисам ја ни дошао, да теби што учиним, већ да те молим, ево овако на колених да те преклињем — а ја ни пред ким нисам клечао — кажи ми: шта би ? Страшне су ово муке, што их трпим!« И страшно беше погледати тога џина, како моли као мало дете. »Муке од једнога дана — а ја их сносим толике године! Од то мало мука па си мекши од памука; ти, на гласу делија! — Па добро, казаћу ти, али само да те већма намучим Јелка се удавила, јер није више — девојка!« Дурут скочи. »Језик ћу ти погани ишчупати!« и он је дохвати под грло. »Који је тај нитков, казуј, или ћу ти црну душу на нос истерати!« па је притиште. Матора грешница избуљила очи и зинула, а не може речи да изусти. Дурут мало понусти, »Хоћеш ли говорити? шкрипи зубма он. Баба из дубиие одахне. Била је мекша, јер се уплашила, да ће је Дурут у беснилу збиља удавити. »Како ћу говорити, кад си ме стегао, не

могу да дишем! Казаћу ти, али да ме пустиш с миром.« »Нећу о тебе да каљам руку. Ти ћеш и онако кад тад на вешала. Говори, али истипу!« Баба се мало одмаче па прошапуће, као да се боји, чуће је још ко: »Акса!« »Слутио сам! Е сад нема тога, ко ће му помоћи !« И као бесан јурне из собе. VI. Шта је јаче и од Дурута. У мехапи Паје Каменчанина одјекују гајде. Дува жути Нова, да му образи попуцају. А како и неће! Акса му за шешир заденуо нола стотинарке; полу ће му дати, кад прође пијанка. Пред Аксом две боце и четири чаше. Из једне кад и кад сркне Нова, а остале редом искапљује Акса, па су опет увек пуне, јер бирташ зна своју муштерију. »Сипај, Пајо!« дере се Акса, а пијан и не види, да су још све чаше пуне. Бирташ дохвати понајвећу, кришом је проспе под сто па је наточи. »Данас ми се пије, страпшо ми се пије! Је ли ти пун подрум?« »Има вииа као воде!« одговара Паја. »А ти доиеси — ово се већ устајало.« И Акса изврне сто. Просу се вино а боце и чаше полупаше се. Осмејкује се Иаја па оде да допесе тазе вина. »Стој, Ново! Одмори се и попи једну! Знага, данас сам ти добре воље, срце ми је на мери ! Тешко злотворима!« »А зар и ти имаш злотвора?« пита Нова, тек да нешто каже. »Па дабогме! А ко их нема ? Сваки човек има злотвора.« »Ја знам, ко их нема.« »Ко ?« »Па на нрилику Јелка.« »Каква Јелка?« подозриво пита Акса. »Та она, што је код баба-Тине. Правига се луд, а код тебе је служила!« »Па она јога код мепе служи.« »Још? Већ ако си се и ти удавио?« »Како, до врага, удавио?« чуди се Акса. »Зар ти збиља не знаш?« »Ама шта имам да знам?« »Па да се Јелка удавила. <■ »Удавила?« и Акса избуљио очи а мало пребледио.