Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 5.

»Јутрос је сиротицу извадили из Тисе. Ено види Дурута — иде као луд. ЈЗећ знаш, да се хтели узети; он је њу, веле, волео више него ишта. — Гле, гле! Упутио се баш овамо. Еако страшно гледа! Чини ми се, нешто се разгоропадио. Тако сам га видио. кад је оио лане о уекрсу у пивари деветао једну десетину Маџара.» Акса га давно није слушао. Очи је упр'о у нрозор и збуњено и уилашено гледао Дурута. У том Дурут допаде на врата. »А ту ли си ти!« и он шчена прву столицу. Акса се у часку отрезнио. Као мачак прескочи сто па излети кроз врата у кухињу, а из ње у авлију. Столица из Дурутове руке тресне и врата са столицом прскоше у сто комада. Усплахирен утрчи Паја. »За бога, Милане, шта радиш?« моли га и о,враћа биртант. »Камо утече?« »Ко ? « »Акса!« »Отрча у авлију.« Дурут одјури. У авлији никога. Дурут искочи на улицу. Нема га пи онде. Врати се Дурут 'у авлију па стаде у сваки буџак завиривати. Оптрчи око сламе, завирује у шталу. Нигде Аксе. Мери Дурут зидове; високи су, не може их човек прескочити. Погледа на таван. »Камо ти мердевине?« пита Пају. »Немам својих. Узајмљујем из комшилука, кад ми треба што на таван ићи. »Па опет мора да је овде! Ваљда није у земљу пропао? А да иије у подруму?« »Кључеви су у мом џепу. Кроз браву се није могао провући,« одговара Иаја »Ма нећега ми умаћи, Аксо, да имаш крила! Знам ја, да си се ти овде негде сакрио па чекаш, да ја одем. Нисам ја тако луд. Чекаћу те ма до зоре, ма и три даиа, па ће те већ глад и жеђ дотерати у моје гааке, а онда ћемо нречистити рачун. Много си ми се задужио иа сад вал>а да ми платиш. — Дај, Најо, амо у авлију астал! Донеси и вина, много вина — које жеђ. које муке, па хоћу да изгорим ! — Овде метни астал ! Одавде се види

на све стране. Донеси и четир пет свећа! Да, мој голубане, видићемо, ко ће сустати! Међер умеш вегато да заметнега траг! Ко би и помислио, да се Јелка због тебе удавила! Него ти овај нар неће помоћи та твоја вештина! Ја сам мало окатији од света на ћу да ти уђем у траг, а онда — ? Зато одмори се, снреми се да изађеш пред мене, твога судију, а судићу ти, да ће у теби и мајчино млеко нропигатати!— Тако, Пајо! Сада седи, да коју попијемо! Немој да се љутши, гато ти разлупах врата — платићу.« »Та није велика ствар«, бајаги одбија Паја и нуни чанге. »То је истина, али тек је штета. Него сам ти љут — Акса ме за срце ујео! Он је али то се тебе не тиче а и дуго би било, да ти ириповедам. Тек знај, да је Акса свргаио. Њему не може нико помоћи, а мени како било!« »Море, Милане, гата си ти то наумио?« уплагаио се Паја не ради Аксе, већ себе ради. »Хоћу да будем судија. Истина није у реду, али немам куд. Пред судом вал>а вас дан доказивати, па и кад би се све доказало, пе би му било бог зна гата. Боље је, да ја сам то расправим. Ти се нигата не брини — тебе неће глава заболети! — Него донеси јога вина!« И Паја је доносио, а Дурут га је пио као воду . . . Прогало је тако већ и два сата ио поноћи. Паја се враћао петнаест пута из подрума с пуном боцом. Дурут већ уфитиљио очима. »Ево, Милане, последње!« рече дремован Паја. »Зар нема више?« једва изговара Дурут. »Та има, ал ваља ми друго буре начети. К'о велим, доста је! Треба мало и спавати.« »Ја нисам сан, ја — сам —- жедан!« II Дурут дохвати пуну чашу, но не погоди у уста, већ је просне себи на груди. »Е — е — рука ми д-др-дркће, а и очи —«. »Па уседио си се! Треба мало да се прођега — расапићеш се.« »Велиш ?« И Дурут се наслони рукама на сто, да устане. Руке му склизнуше и он опет седе иа столицу. »Баш се пе може. Чини ми се, пијап сам — а, Пајо?«