Stražilovo

Отанко. Добар дан, браћо! (сви га зачуђено погледају и ћуте.) Станко. (себи) Дакле је заиста! Нисам преварен; ево их на окупу! (гласно) Хвала Богу те вас нађох све а баш сам мислио да се разговарам са вама Филии. Хвала лепо! Дујан. После онога, што се десило Еомарац. Ама шта вам је, браћо? Да се споразумемо Станко. (себи) Извесно је као што видим већ све свршено. — Максим дакле није лагао ; казао је, да ће се у тој цељи састати код њега и ево их. Неће бити паметно, кад сам учинио лудост и споречкао се са свима те тиме изгубио земљиште, да се бар онда овом удесном приликом, која ми се указала, не помирим с Тривуном, који добро стоји код власти, а који је извесно чуо, да сам био иротив њега. (гласно) Дошао сам, браћо, да се споразумемо. Знам да сте се сакупили, да се договорите о избору посланика. Филии. (шануће Николи) Гледај, молим, те безобразлука! Хоће да се сам препоручи Станко. Па као мислим, доста смо се између себе гложили и неправедно нападали један на другог. Време је, да се иомиримо, а то ћемо учинити, ако удаљени од сваких предрасуда — гласамо поново за Тринуна. (себи)' ! Ово ће бити леиа проба. Сад ћу чути, шта је у ствари. Филии. (себи) Чисто својим ушима не верујем! Мора да је осетио нешто, сгари је лисац то. Али шта би то било? Комарац. Та јели могуће? Зар ви, газда Станко? Не, то не сме бити Станко. (шапуће му) Опрости! Али — принуђен сам. Комарац. (гласно) Шта, нринуђен, ко прииуђен? Станко. (себи) До ђавола! Заборавио сам, да је глув. Филип (гаапуће Николи) Нринуђен! Чујеш, Никола? Никола. Ја сам мишљења, браћо, да заборавимо што је било па да преко својих пријатеља изаберемо јМкјт , као што рече газда Станко, Тривуна за нашег посланика. У осталом он је доста познат и са великим људима, могао би израдити, да нам се из касе државне одобри зајам, да оправимо цркву и школу, да подигнемо касарну. Помислите! Еолика би хасна за варош била, кад би у њој живио стално један баталијон војске ? Камарац. Али за Бога, народни интереси! Дујан. А школа, а црква, а касарна? Зар то нису народни интереси?

Сви. (вичу) Тривуна, Тривуна! Комарац. То је подло, заборавити народне интересе. Филии. Ти си све то и направио Максим. (себи) Хвала Богу, иде све као намазано! Комарац. ЈХепо! Идем свуда да објавим вашу гадну одлуку. Максим. Али шта имаш противу Тривуна ? Озбиљно кажи! Комарац. (гордо) Даље, да ме се ниси коснуо својим прљавим рукама, презрени шнајдеру! Филии. (полети к њему) Удавићу га! Никола , Чекајте, људи, овде ће, канда, бити лека. Геци ми, мајстор-Максиме. кад ти долази газдарица? Максим. У другу недељу. Никола. (прилази прозорима, пипа шипке) Јаке су! (прилази другим вратима, пипа.) Затворена су. А сад ме чујте, браћо. Ми смо овде своји, и што смо радили, у споразуму смо радили. Геците: ко је први изнео, да је Тривун издао народне интересе, да је учинио ово и оно ■Сви. Комарац, Комарац! Комарац. Самном заједно и — ви. Станко. (себи) Хвала богу, те ја остадох читав, а што се тиче ове будале Никола. Истина има и до нас неке кривице, што нисмо нрестали од даљих будалаштина, кад смо се уверили, да није тако у ствари, али нисмо по својој глупосги хтели, особито кад чусмо, да нас је тужио. Зато сам намислио, да исправимо погрешку, да спремимо свет, и да га поново, као што рече газда Станко, изаберемо за носланика, али и да казнимо главнога кривца. Кренућемо се сви одавде а Комарца ћемо — данас и сутра, док се не сврши гласахве — затворити у ову собу. Комарац. (виче) То неће бити, то је подло! (почне да бега али га они угурају у собу, изађу на поље и закључају с поља врата. Комарац у очајању трчи час прозору, час вратима, луна и кад види да је свуд затворено, виче:) Издајице! (Завеса пада.) ПГИЗОГ ТГЕћИ. (У кући Тривуновој, соба, коју,, смо видили у нрвом чину. Тривун седи замишљен, мало затим долази Цвета.) Тривун. Чудна ли је судбина људска! Данас на највећем вису а сутра у прашини, да те светина ногама шора! То је приповетка о човеку, која се вечито понавља. Ко је мбгао помислити пре три године, да ће тај исти свет, који ме је са онаквим одушевљењем изабрао за посланика, да ће ме сада ни крива ни дужна тако грозно осуђивати! (устаје