Stražilovo

Б Р. 10.

СТРАЖИЛОВО

153

нара да оснажи. Еолико уживање за мене у овоме ногледу и у овој помисли! „23. аугуста сео сам у Сан-Иетеру у јутру око 4 сата на „делижанц" за Реку. Нредео, којим сам путовао, сав је каменит, — куд око погледи, нигде ништо друго: до сам камен. Ако је где-год само мало траве, ту вам већ насе пуно крава, а има ли гдегод само и хват земље, то је ова са највећом брижљивошћу обрађена и ограђена. Носматрајући ово, дошао сам до сазнавања оне истине, да човек што мање има и што му је теже живети, да је све то вреднији, а што вигае има и гато му је живот лакгаи, да је немарљивији и лењивији. „Око 1 сахата приспео сам на Реку. Ни на гато нисам пазио, јер ми је око само море тражило. И иашло га је брзо, где се ваздан пружило пртећи мирно терет силних бродова на плећима својим. Лепо ли га је тако видити, та срце заигра човеку у грудима — тек само да није толико неверно!" Растаику са родитељским домом и поласку на море дао .је Коста израза и у једној песми, која је истина недовршена, но коју ипак овде саопштавамо. Ево те песме: Нема Ради нег' осамнајст лета, Науснице тек му проклијале, Јур му жеље срце обуздале, Прогледати широкога света. Улуд отац сузним оком моли: „Немој, сине, остани код мене, „Немам другог, кћери нити жене —" Не слуша га син несретни, холи! „У свет, бабо, срце мене вуче, „Зар ћу увек кућни крух да једем? „Што да делам? Да кубаче иредем? „Пуштај срцу за чим срце туче?"

Мучи отац, срце му се пара, Сина свога у свет туђи спрема. . Што ће јадан, кад иомоћи нема! . Свет је узак покрај оца сгара! Већ последње спустило се вече, Још те ноћи заједно ће бити, Сутра ће се с оцем раставити, Па га нигдар видет' можда не ће.

Снужден Раде, снужден отац стари, Сузним оком сузне очи гледе, А кроз сузе образи им бледе Нит' тишине ико да поквари. Ох! тешко је оставити свога, Ох! тешко је међ' туђина поћи, Где у нужди нема ко иомоћи, Где сва нада у једина бога! Ох! тешко је оправити свога, У самоћи проводити дане, Где никога да му вида ране, Где сва нада у једина бога! И сад Раде 'вако ироговара: „Немој, бабо, за мном туговати, „Бог је са мном, он ме свуда прати, „Нит' над богом бољега чувара! „Отиочини, касно је већ доба, „А ја идем, пре него ћу лећи, „Слаткој мојој мајци с богом рећи!" Па он оде до мајчина гроба. Бледи месец бледи своји зраци Осветљује крсге и камење Бледи месец све се више пење, Вијају га несташни облаци. Свуд је тихо, нигде чути гласа, Свак се живи слатким саном крепи, С крста на крст тек пгго мишић слепи Летећ', крили зраком заталаса Глени тамо, где зрак блеђе паде, Где над гробом крст се мали диже . . . Па гле сене, што му иде ближе. . . То ј е сена Раде! Па се.Раде мајком разговара,

Оволико је, колико овде саопштисмо, тапунадубоких осећаја песма изведена. Пренапетост осећања, раздраженост живаца није му ваљда допустила, да је даље продужи, те ју је прекинути морао. Из те песме види се, да је сиромах Коста много претрпио, колебајући се између љубави према родитељу и између жеље, која га је у непознате светове вукла, — док на послетку није победила у њему јача, мушка СТрана ЊеГОВа духа. (Наставиће се.)

ИСТОРИЈСКО-ГЕОГРАФСКО ИВЕРЈЕ. ОД И РУВАРЦА. 1. Бобовац- Травник. У „Пегатанском Лојду" од 9. јан. ове године и то у II. прилогу к броју 8. има чланак нод насловом: „Ет кош^Нсћев Сгевсћепк", у којем се описује драгоцена фојничка казула, која је негда била плашт,

иа се у том опису и ово каже: ..Г)ег Уегкећг итвећеп МаЉЈаа ипс! 81;е&п уоп Возпјеп луаг е1п 1ап§;ег ип(1 гедег; Стеваг) (ЈнсћаИеп §1п§еп &г1№аћгеп(1 х\\п'8сћеп 01'еп шк1 Тгаупгк ћхп ипс! ћег, шп1 паећ Лет Сгећгаиоће јепег ХеНеп егвсМеп зЈсћегНсћ кете