Stražilovo

168

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 11.

Седи ор'о горе, у мисли се зан'о, Мисли : како ништа није постојано ... Над њим чедо неба, сунце се осмева,

Осмева се, јер га љуби дивна дева. Ко је дивна драга, што је сунце тражи'? Алфелдска равница, бескрајне јој дражи. Благоје Брапчић.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц. (Наст<авак.)

А. шта има у дубровачкој архиви о кнезу Лазару? Шта све има заиисано у записницима и другим списима архиве те, ја богме не знам: ја до данас не бејах у Дубровнику, но све да сам и био у „латинском" том градуида сам у тамошњим архивама могао слободно превртати старе записнике и друге списе већа дубровачког, тешко да бих отуд могао изнети што, што би било вредно, да се изнесе на бели свет. Ја нисам био у Дубровиику, а г. Панта Срећковић сретан је био, те је био у њему, по и он тешко да се могао користити том приликом; мени бар није познато, да је исти господин до данас пгго приопштио, што је тамо нашао. Ја рекох „тешко да је", а толико смедох рећи па основу чињенице, да се г. Панта и штампаним дубровачким аналима и другим италијанским историјским наметницима без Ванове помоћи не може да користи. Г. Срећковић био је дакле у Дубровиику и може бити да је два пута био у њему, али на жалост вратио се отуд он завичају свом с празним нортфељом, с празним рукама и с празни џепови; па јесам ли онда ја крив, што се у у раснрави овој о кнезу Лазару морам да нозовем на странца, на Чеха Копстантина Јиречека из Прага? Исти је госнодин млад човек и неће бити много старији од нашег „младог и нејаког" цара Урбша, кад се г. 1371. преставио; али десет већ година има, откако је тај млади Чех изишао на глас и име му је чувепо у ученом свету. Унук славног II. Ј. Шафарика по матери. а син и синовац чувених у словенском свету научника и књижевника, зарана и јога од „младих ноктију" ночео се он озбиљски бавити с повести словенских јужних народа и он нас је својим књижевним радом већ дојако задужио а задужиће нас још више, ако Бог да, одјако. Само да није неколико година у Средцу међу Бугарима провео и да није неко време у том, по старом незастарелом праву, сраском граду бугарски министар просвете био: то му неки од натпих великих родољуба не могу да опросте! Но нолитика се мене не тиче, и ја ћу још само да приметим, да је тај млади Чех био у Дубровнику и да је. „орћпа вроНа" изнео из Дубровника. Но и он нам је из тога „богатог пљена" до данас само један једиии иодатак о кнезу Лазару у млађем његовом добу саопштио.

Податак тај из дубровачке архиве гласи: „Сопв. го^. 4. аид. 1362. с1е Допапгћ) сшћђе! 181огиш II. ага!>ах1а ,Тогшп ппрега&отз ас1 с1иса (;о8 С. рго дио1хБб€ 7 81 1гас1аБип1 расет т!;ег поз е! 1трега1:огст е1; Уоуа1атп11 е1 сотр1 еТзии! 1раат, е1; с1е сћташЈо Тлшго I. рес1ат с1е те8о1о е! II. с1е 81агае1;о." (Са8ор18 тивеа кга1оУ81;у1 сезкећо 1886. Косапк К X. аћ'. 248. Ко1а 62.) Течајем г. 1362. вођени су преговори о миру између цара Уроша и кнеза Војислава с једие и дубровачке општине с друге стране и том је приликом једпо веће дубровачко, тако звани СопвШит го§а1;огит 4. Авг. 1862., закључило, да се царским поклисарима (Логотету Дејану и Гргуру Голубићу) да као дар сваком по 100 дуката, ако се посредовањем њиховим између Дубровника и цара и поменутог кнеза Војислава дође до мира, а уједно да се и Линчр с три комада свите обдари. Овај Лазар, као што г. Јиречек на поменутом месту примећује, није нико други но наш кнез Лазар, о ком су још после много година (1417.) посланици Дубровачки по упутству своје владе наномињали сину Лазаревом Деспоту Стефану, како је он од своје младости бивао хранитељем Дубровника при царевима српским (при Душану и Урошу) („1а ћопа тепшпа <1е11о Шиаћ-о ргтсјре Уо8ћ'о раЉе, сће с1а та гопеМиЛе аргезво П трегаЛогг сИ Каша (п рго1ес1оге АеНа сИа сИ Надиза пише у упутству носланицима к Стефану Лазаревићу од 9. нов. 1417. в. Часопис Чешкога Музеја, 1. с.; Ше Вегпећип^сп с!ег Ка^ивавег ги 8егМеп ип1;ег Саг Игоа и. Коп1§ У1кавга (1355—1371.) уо 11 Вг. С. Јјгесек. Рга^ 1885. 8. 18. По томе је Лазар био г. 1362. дворанин цара Уроша, који је могао бити од помоћи граду Дубровнику, који је доиста и тада и прије тога још при цару Стефапу и после г. 1362. пријао Дубровпику, и заступао интересе дубровачке општине при двору цареву. Не треба само изгубити из вида, да су царски иоклисари, Лосотет Дејан, који није са севастократором Дејаном од г. 1354. исто лице, као што су неки мислили — и Гргур Голуби%, ког пана г. 1347. „Саезаг Ке§т Каастае" назива, обдарени сваки са 100 дуката, а „Лазар" с три комада свите; обдарен велим, јер је мир збиља царем Урошем утврђен у Оногошту 7 22. августа 1362. г.