Stražilovo

КР. 11.

СТРАЖИЛОБО

169

Питаље је: да ли се што између г. 1357., које је године Лазар први пут у јавној листини споменут, н међу годином 1362., које смо га мало час пре у записнику Дубровачког већа „молбенога" поменута нашли, збило; и да ли је у том збитију и наш кнез Лазар какву улогу играо ? Г. Панта с г. Драгашевићем каже да јесте — но и већ прије и Панте и Драгашевића казали су то исто и Пејачевић и Енгел. И мени је јако жао, што се и опет не могу сложити с г. П^нтом и с г. Драгашевићем, а до Пејачевића, бугарског порекла и члана реда, који се означује са „8. Ј.", и до Немда Енгла није ми баш много ни стало. Г. Панта вели, — но прије него што кажем, шта то вели г. Панта, дужан сам му дати ношту и казати му: фала ти, брате и господине Панто Срећковићу, што си нам у 64-ој књизи Гласника, на-

равно уз припомоћ г. Матије Бана, приопштио у српском преводу из Виланијеве кронике, печатане у Муратори-јевом зборнику: 8спр4огев гегит каКсагит 1шп. XIV. оне две главе у целипи и то а) гл. XXII. „0 једној битци између два бана рашкога краља, и ону другу главу под б) гл. XXXII. књ. IX. стр. 562.; а даље ти морам пришапнути на уво: и те обе главе вредно је било у српском преводу приопштити у Гласнику, а све оно друго, што си у 64-тој књизи Гласника написао, то је, Панто брате, сама плева тене вреди баш ништа. Ништ не вреди а опет си примио унапред за ту плеву 700 динара. Куд ће ти душа, Панто?! „Много ли је за 130 страна велике осмине?" За 130 страна не би било. много, да има више зрна, али сама нлева — но манимо се рачунања, већ пређимо на ствар. (Наставиће се.)

УСНОМЕНА НА Н0К0ЈН0Г ПРИЈАТЕЉА.

IV. ■ а Геци провео је Еоста годину дана, за које је време свршио наутику, којој течај иначе две године траје. После тога крене се као свршен наутичар у Трст, да се ангажује на брод и да тако ступи једном у морнарску службу. Први корак у овом новом животу морао је већ у нечем разагнати његове илузије. Предусретај и дочек од стране капетана био је такав, да младог морнара није могао баш јако привлачити новом позиву и новом животу. „Чега ради сте ви дошли овамо? Хоћете ли да будете господин на броду или прави морнар?" То је било прво питање, што је капетан брода на Косту управио. „Не ћу да будем господин, хоћу да будем прави морнар", био је Костин одговор на ово питање. „Е кад то хоћете, а ви се онда морате привикнути свима тешкоћама и неугодностима морнарског живота. — Тако ћете имати данас да оперете моју собу, иштите, нек вам даду четку и све друго, што је потребно" •—- гласио је крути одговор капетанов. Тако је Коста са обичном раденичком службом отпочео онај најлепши, најугоднији и најслободнији живот, који му је његова младићка машта иегда у најкраснијим бојама представљала. У његовим мемоарима и у опште у његовим списима не налази се нигде ништа забележено о његовом морском путу и животу. Или није имао времена да забележи, или га је овај живот тако разочарао,

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА. да није имао ни воље, да га се сећа, а још мање да из њега што каснијем спомену предаје. Брод, на који је Коста ступио, звао се „Јозић". Исти је брод тога пута путовао из Трста преко Крфа и Цариграда у Одесу. Кад се исти из Одесе натраг враћао, сазрела је већ била у Кости мисао, да се ове беде, коју је сам себи на врат натоварио, што пре ослободи. Напослетку није овај живот ни његовом слабом и нежном телесном саставу баш ни мало одговарао. У Цариграду му је испало за руком, да се брода опрости, и о томе имаде у његовим хартијама опширнијих бележака и описа, из којих ћемо по неке ствари саопштити, које ће његов тадањи живот и положај боље илустровати моћи, него ово паше ладно и сувопарно излагање. „Било је пред вече око седам сахата", овако почиње Коста свој опис. „Стајао сам паслоњен на „капо банди" (наслон око брода) и гледао сам у Боспор, како се по њему ломе месечни зраци. „На броду никога до мене и два дечка — остали морнари сви су на копно отишли били. „Гледао сам тако подуже времена укоченим погледом, а удубљен у свакојаке мисли. Мислио сам на своју постојбину, од које сам сад тако удаљен, мислио сам на мога оца, који можда у исто доба то исто чини, и мислио сам .. . „Но мислио сам и на моје жалосно стање. Удаљен од својих, не имадох овде душе, која би ме разумела, која би самном плакала и певала. Капетан, коме сам нисар био, зло је самном постунао.