Stražilovo

Б р . 13.

СТРАЖИЛОВО

197

и како сваки час завиркује под завесу; но одмах за тим врати се опет к мени, са задовољним осмехом па лицу. Које неспавање, које задај и омара у оним дворанама, које пак тигаина у соби — мене савлада сан и ја задремам с цигаретом у устима. Колико сам дремао, не знам, тек се у једаред тргнем. Пробуди ме ситно јецање и неке бдаге, тихе речи. Лагано подигнем главу : завеса беше подигнута, Магдалииа клечаше на патосу, држећи у наручју детенце од тако две-три године. — Немој, сиико, плакати, пробудићеш оца, говораше Магдалина благо. — Ја сам гладан, јецало је дете. — Чекај, док отац оде. Онда ће нам оставити новаца и ја ћу ти куиити, што год хоћеш, Ево ти, сиико, мало воде! Напи се, па спавај! Молим те, синко, спавај! Ти си моје чедо, ти си моја душа; али само спавај!

И детенце, за цело научено, да у свако доба слуша, леже опет на постељицу своју и као да је одмах и заспало. Магдалина се сад подиже нагло, окрене се — ја сам стајао пред њом. Разумела ми је поглед, п оне сузе, које се силом зауставише у дворани тамо,' нотекоше сад бујно низ набељене образе њене. Није требала ни речи да ми каже; знао сам и тако, да је преда мном несретно створење, које се жртвује и нродаје, само да одрани детенце своје. У мени овлада бољи осећај; ћутке положим повећу суму на сто, рукујем се с њоме и удалим се нагло из одаје. Кад бејах на улици, свитало је већ по мало. Одем кући; али заспати нисам могао никако: пред очима ми је непресгано лебдила Магдалина с детенцетом у наручју. — Да ли ће моћи тако још дуго трајати?!

ДУМ АНТО од л ' то ''ад се у Новом Саду славио дваестпетго|&ждишњи јубилеум Змајованова пјевања, 40 један од најизабранијех умова у народиоме покрету у Далмацији питао ме: Што је тај Змај Јовановић? Тако ће ме у средишту књижевноме Срба угарско-хрвацкијех питати: Ко је тај Казали? Али просто и то, јер хоћеш иећеш приморје је наше и политички и географски одијељено од Угарске; али нијесам ни ја на приморју Казалија познавао до ту скоро. Знао сам, да је пјевао, али његове пјесме нијесу ми никад до руку долазиле. Ето какве свезе душевне нас раздробљене стежу! Ту скоро набавих Ма1о 2 г п ј а фра Ивана Десиота и ту нађох пошјету овога младога али прерано преминувшег пјесника хрвацкога код пошљедњег пјесника словинскога. Пошта, која дише из ове Деспотове пошјете нрама овоме готово непознатоме пјеснику, особито млађем нараштају, и мене је надахнула и брзо се оиравдала. Премећући књиге код једног пријатеља нађем три спјева Казалијева најстарија: 21 а 1;ки од г. 1856., ТгЈ8^а VIо а ћ и (1 о V1 с а ћ од г. 1857. и 01 а 8 \г Р и»Опје од г. 1861., сва три засебно штампана у печатњи Браће Батара у Задру. Све ове три књижице ие бијаху још ни разрезане, премда их нађох код једног Хрвата, који ми се изговарао, да му. не достаје времена, да чита, и по-

Н КАЗАЛИ. АНОВИЋА. нуди ми књижице, које ја радо примих. И ово је карактеристично за Хрвате далматинске, који иначе по градовима и варошима листом италијански зборе и италијанске књиге читају! Пошто сам се са пјесником упознао, ево сам узео перо, да га прикажем и читаоцима »Стражилова.« Слика савршена неће бити, јер немам при руци него споменуте сијеве, али ћемо га и по њима довољно упознати. А нећу пи ове спјеве у цјелини изводити, јер би то захтјевало више времена и простора; него ћу само извадити но које мјесто, што ми се чини да ће карактерисати појезију Казалијеву. * * Почећу редом са Златком. То је велика романца, иначе пјесничка приповијетка, пуна лирскијех бујнијех а бистријех излива, све са неисцрпнога извора вјечне љубави и материнске туге; спјев, који одиста надмаша Цвијету Пуцићеву. Отац даје Златку за недрагога. ЈГјепа љета! Благи дани! Тко вас оте? Тко л' поћера? Листки руже распршапи На крилима од шјевера? Ова ти строфа наслуђује јадну судбипу Златкину, која у самоћи мртвог Гружа мисли, како ће се иакла ослободити. Овђе се пјеснику од-