Stražilovo

198

СТРАЖИЛОВО

мах пружа прилика, да прослави ирошлост Грушке луке и да заплаче са садашњости јој: Гдје је твоје триста дрјева, Славни Гружу мој ? Гдје весеља неких днева, Гдје неукроћен гој ? . Гдје је жамор, гдје је вика, Гдје је врвећ' нук? Ах на жалим твим се шика Непробуђен мук! Но бријезим се чемпрел тмасти, Зелени се бор, И бјели се из прошлости Еакав холи двор.

Све ј' доспјело! Тва су дјеца К'о пред вјетром лис; Спомена те још нарјеца Мрца гробни спис !.. . Чини ми се читајући ову дивну пјесму истом свијешћу и тугом до краја проникнуту, да читам Стеријипе елегије на Косову! Али ово је узгредни излив патриоцке свијести пјесникове; хајдемо на главни предмет — иесрећну љубав Златкину. Послије три године пакленијех тмина обашја је суице љубави праве — нађе, кога је снијевала. Но тко може танко да разбере, Како љубав, што из ока никне, У прсима своје жиле стере, У памети своје гране пружа, Док приведе себи умрлога? Ах љубави! Духу вјечког Творца! 0 јакости недохитне моћи! Кад растиреш твоја крила света, И посвајаш наше слабе мисли, Зашто срца надањем ражижеш, Које срце не може да стигне? Да видимо то срце: ЈГјепо момче ако ј' игђе било. Косе су- му како сунца зраци, Очи су му кб ионоћно небо, Кад модрије сјева без мјесеца У бистрини љупка прамаљећа. Образ му је дичан у бјелилу, У бјелилу и у руменилу, Које му је тако замјешано, Да не знадеш, окле ружа зене, Ружа. зене а лијер му вене. Висок, стаса као вита јела, Ход прикладан храброме јунаку,

Дал' над свијем памет изучена, Тиха душа и пречисто срце. Часом славе крвожедног боја, Часом жалост, која се растире Над државам славним некадара, У пјесмам га чујеш да спомиње. У том заносу нјесништва угледа га једном Златка, Угледа га и срцем заљуби, И поблиједи и глас јој застане, И тресе се као лист на гори, Кад у јутро отајлијем дахом Мред исходом милог сунца треити. Да ли прије, нег' га види млада, Много прије она би виђена И праведним срцем заљубљена: Каква љубав анђелах, мој Боже! Да ју светит благосов твој може! Ево праведнога судије! Ево осветника најсветијег човјечијег права немилостиво погажежепог! Цјесник је ирељубу Златкину оправдао ! И сад стоји поврх страшнијех хриди, К' којим ћера вјетар полудневски Сву теготу јадранскога вала, Кад расрдчен на воде му срне. И сад стоји сунце гледајући, Које брзо у јасности својој Хоће зраке да за море скрије И сад стоји, ал не стоји сама. Сједи код ње оно момче младо, Кога но је скоро заљубила, И паше је руком око паса, Кип држећи спушћен у разблуди. Она гледа море и небеса, Она гледа сунце и отоке, Она гледа борје и чесвине А он јунак њено лице једно. Да је коме стати тер гледати, Кадар она к њему сврне око, Којом моћи отле говор с'јева, Ког не може језик да томачи. Ох да ми је некадара било Саставит их, кад је првом Златка Разгледала сунца западање Полаг врела бисге хумске воде !... Иа овај опис сунчевог захода: Сунце слази; по врх мора Свој бљедећи зрак разљева, И цкленога од простора Лак одс'јева. Нема даха, ниј' вјетрица, Да с' његовом водом крене;