Stražilovo

Б р . 13.

стражилово

199

Ниј' облака, да врх лица Бади сјене. Кб но небу, ког милује Примогућа власт прољећна, Свуда свјетлост господује Недоспјетна. Так црљена свуд по води Нрољева се помаст плама, Руменилом свудар сходи Свјетлост сама. Освем с десне гдје отоках Небројене врхе срета; Вазда растећ сјен дубока К водам сл'јета. Просв'јетљен'јех р'јез граница' Сад се каже у сред мора; Или грађа', ил' литица', Или гора'. Ту се позна оток сваки, Сјен му личност објављива ; Кб иут неба, пут дна таки Једнак плива. Ну за мало, јер здуљена Сјена сјену кад растиже, Ону, кбм би знамењена, Слику диже. Па психолошко расположење у овоме часу: Рјеч дахнута. глед стидљиви Тајне хлепње сад тумаче, Које целов недоспиви Каже јаче. Обично се догађа у супрушком животу, да први жар охладни, Дође врјеме, чара да нестаје, Дође врјеме, да се и не хаје... Али овђе Једно другом потпуност је душе, Једно другом изјашњење мисли, Једно другом изцјељење срца. Један другом кипа ј' исцјељење.

Вацлав свеђер из код ње устаје С већом хлепњом, него код ње сједе. А Златка га гледа да устаје С таквим срдцем, каквим из далека Рледала би, да сад к њој приходи Иза многог приизчекивања. Један другој у наручју расте, Један другој у целову грезне,

Један другој у погледу плови. Недохитно за осталог свјета. Како рука простог сељаника Не узмогне на танахној свили Да одличи пухољке малене Ожуљена у тешкијем трудим, Тако чељад око њих стојећа, На свјетовно охоло хвастање И на рјечи без мњења научна, Друг би друга и у чуду питб: „Би ли ове когод разумио?" Но ниј' чуда, да други не могу Да разуме њихове бесједе, Кад и сами хотећ међу собом Да тумачу, што им душа ћути, У устима р'јеч недовршена Умрла би често у уздаху Те би поглед мњење изјаснио. Често поглед а цјелови често, Кадгод посмјех, кадгод загрљење, Каконо би душа захтјевала. А када је удаљен од Златке, Она слатка унутрашња сила, Што га ћера, да њу једну тражи, Златку једну у свјету цјеломе, нагони га, да открије своја ошјећања у пјесми; али памет хитно узаврена то му не допушта. Ако би коју рјеч летом и забиљежио, Он би сами таквом се поруго, Да му ледна своју врелост дави, Која грије његово срдашце, Да му бл'једа своје масти гаси, Које ресу његове зачетке. И он би се младац побојао, Да он не би по тешкој несрећп Свету искру пјесништва згушио, Кадар никад у животу свому Већи пјесник није до тад био! Ето како пјесник мајсторски умије да нам открије љубав Вацлава и Златке! Него таква љубав није могла дуго потрајати. Вацлаву стигне писмо, да иде, да се бори, за Пољску. Растаје се са Златком, и пада на бојиом пољу, који црни глас Златки стиже. Има јада', које срце људско Једном куша, нит их посље куша, Кад горкости тешком раснукнуто Сву оћути жесточину бола; Том оћути пак никад не ћути Прва болест и иоследња буде. Има јада, који кроз иамети