Stražilovo

200

И кроз срца једнако продиру; Не да јадна забушена памет, Да на срце сва болест насрне; ■ Не да памет, јербо не вјерује, Да је тако сва радост живота, Вас јој покој и уздање своје Једном пало, једном погинуло. Али свак' час даном иза дана Куша талог чагае непримјене, Непримјене у првоме хипу, Ал коју јој сваки час придаје Неблажима рука истиности. Не верује големој несрећи По мислим јој разастрта магла Не допушта, да вас јад оћути ... Недовршен везак је остао, што је Вацлаву везла, ал га није рашчинила, нит допушта, да га одалече. него га задржи под оком, да јој дубље ране понавља . . . Ове психолошке нстине у лирици ја нијесам находио до у Јовановићевијем У в е о ц и м а. Зл.атка је остала трудна са Вацлавом. Прелијеи расте син љубави, који је мајци жалост угасио. Он јој бдење сваког дана, Он јој помња сваког часа, Он јој подлог сваког сана, Он р'јеч мисли, он дах гласа. А ову строфу: У њој разлог свог живота У њој узрок свог уреса, У њој земних сред празнота' Провиђенство од небеса! ја бих овако поправио: Он је разлог ње живота, Он је узрок ње уреса, Он јој земних сред празнота' Провиђење од небеса! како је морао одиста и пјесник мислити, него мора да је овђе каква погрешка штампарска ил техничка. А хоћете ли једну слику из прида ч ви престави Златку? ' Ни1)(У л' блато, по ком вјетрић сваки . Ва'4 нодиже и пред собом ћера, Док доведе зима мраз опаки, Који га стисне у лед од свудера, И кога је мамио вјетрић прије, , г . Оад вихара страшиа власт не смије! То је Златка. Она је испила чашу уживања једнијем душком, и остала као сух иањ у гори. Сад замани врху њега нада Блага роса јутром и вечером,

Б р . 13.

Заман сунце и заман охлада, Југ замани с тихијем сјевером, Заман зима љетом се мјењива, Ах, пањ сухи увјек не зенива! Али се Златки још црњи дневи справљају. Као цвијет што без сунца и кише губи своје зелеиило, дијете јој расте у мртвилу притиснутијех двора; Ах, да му је поља растворена, Гђе се око кб на мору губи! Ах, да му је брда и литица', Које главу до облака вију ! Али не дају »правила подобности«, и овђе пјесник осуђује но заслузи васнитање језуицко онога доба, које није допуштало, да се нарав уресна високо разбуди, Јер што би тад, који суде душу По својима душам ухиљеним, Кад би душа свом јасношћу својом Забљештену оку обасјала? Осим тога, кога је дијете називало бабом, није га никад одазивао сином, него га је хладнијем погледом ледио у друштву, а кад би се сами нашли, грдном би га рјечју оћерао, и временом је он разумио узрок томе . . . Данас сутра све то јаче гине, Данас сутра све то јаче вене, Док на сврху у постељу леже, А с постеље у земљицу црну. Те слиједе запевке матерннске туге . . . Врати ми га, Господине! Није Сасвим умро, докле ја сам жива! Родит ћу га, како родих прије Нрем нред тобом, прем пред свјетом крива. Али немој да ми онди гњије Она љепост нада свим љубљива, Пред кој не би ни у твоме рају Нашб слика да је надсивају!

Ах да можеш једну болест моју У твом срцу ћућет, Господине, Једну болест мајке, ах, за коју Једпијем добром свако добро гине. Би ли мене сад пустио, би ли, Његда мајку, сад пуштио саму Овем јаду, кој ми душу хили, Овем плачу и овему сраму? Ја знам, да знаш! Ал ти кушб нијеси У твом срцу, како мач болести Кроз мајчину душу грдно бјеси Преко ћутње, познања и свјести.

СТРАЖИЛОВО