Stražilovo

210

110 СПЕВАО МИЛ ад краљ избор од савета чуо, Дубоко је тужан уздахнуо; Милујући своје псето верно Туговање скрив'о неизмерно: „0 белим влас'ма Бог вам мудрост даде „Ум слабачак деце голобраде, „Памет ће им дати дани позни „Али ви сте тако грозни, грозни! 410 „Ја овакав — друкчиј' нећу бити „Ту девојку могу л' усрећити? „Па за што је на мој престо пети? „Али доста. Жртву ћу принети, „Кад вам воља не зна пута ина: „Њезин — краљ је, моја краљевина." Ал таки су пути овог жића! И дозваше поносна племића, Најлепшега у целоме граду, Спремише га, послаше по младу. 420 Чету су му пратилаца дали. Па како су, Боже, путовали ! Мај је био, трава никла мека, Ишли у дуж као војска нека! Ситно шибље и зелене гране Дуж путова са обадве стране; Горе небо, тамо зелен бреже, А птичија песма се разлеже. Чим тастову граду стигло слање, У Саборној било је венчање. 430 Витез (пропис обичаја стара) Место краља стај'о код олтара, Богомоља, •— не видесте таке, Те стубове, те сводове лаке, А зидови к'о од ткана беза Па се дивиш, ко их таке среза! Гледају те из сводова тамних Светитељи бојени и кам'ни. На пољу је јарко сунце сјало, Кроз прозоре цркву обасјало. 440 Орила се песма пуна миља, А владика младе благосиља. Одатле се пратња дигла Да невесту краљу води, Кроз долине и дубраве Поносито двору ходи. Јахали су коње бесне, Један халу, други зкдрала,

р. х. СТОДАРУ 0 Р А Д П. Ш А П Ч А Н И Н. (Наставак.)

А пред њима, као звезда, Застава се лепршала. Међ витези видиш једну Са небеса свету сенку То невеста тихо, мирно Јахала је на зеленку. Ено већ и шуме знане, Бећ је граду близу она Још не види куле, цркве, Али чује јасна звона. Чује жубор, што га ветри Кроз зелене носе гране: То је поздрав, који бруји Од светине узрујане. И ето се већ град види, Све звоници сјајни, красни, Старе куле и зидови И дворови горостасни. Када у град улегоше, Весело их народ прима, Савио се око кућа, Шарен застор од ћилима, По бојама од пурпура Трепти ткиво златне жице, А у цвећу, зелен-венци: Име краља и краљице. Са свих страна народ врви, Главним тргом пратња шеће, Из прозора киша лије, Није киша, него цвеће! Са свих страна грми: „ура! Живела нам бисер-грана!" Као сестра, као мајка, Краљица је дочекана. Пред сватовма јунак јаше; Кад до двора близу бише Три пута је у рог дун'о, А врата се отворише. На прагу се краљ указа, Гадује се срећну данку, Сија му се плашт багрени Као сунце на уранку. Млада госпа с коња слази, Дркћући му руку пружа, Стидним оком погледује Свога друга, свога мужа. А кад с њиме у двор ушла, Обичаје следећ' старе,

450

400

470

480

490