Stražilovo

Бр. 14.

СТРАЖИЛОВО

213

ПЕСМА.

Ц Р Т А 13 С Е 0 С НАПИСАО : .^Шапео Груја кабао за стубину. Наслонио ^|Р се на плот, па се сав дао некуд за а очима. Јуне се паврзло око стубине, па чеше рошчиће, што му тек набрчали. С оне стране плота у врту чеврљи Бојана око свог рузмарина. У који мах тргла очи к студенцу, у тај мах дрекну, колико јој грло донело : — Грујо! Груја се трже, те у том одскочи у страну. Претега се с полугом захукта, колико је дуга, па тик Груји уз раме. А јуне забоде низ гумно. У том неко Груји иза леђа: — Е, да те огребе! Груја се осврну. Пред њим његов ћаћа. — А што си стао ту, па зазјаваш? Замуцао, заплео Груја, као да га пчела ујела за језик, тек да једва промуца: — Чувам, да марва не наиде на плот, па га не покрха или се не набоде. Погледа још једном са стране онамо преко плота у врт, па оде за својим послом. Ради, а не ради му се. Тек да му ћаћа што не забави. После подне разастрво на сред дворишта поњаву, па превејава на ветрењачу пшеницу. Треба да је учини, те да носи сутра у ватренку на мељаву. Сестра му изгрће грналом испод ветрењаче чисто зрно по поњави на рпу. Груја окреће ветрењачу, а окренуо главу, па гледи на кров од стаје. А онде стао голуб с голубицом, па што ће ти што ће, него кљуп у кљун, те пишти и шири крила. Сестра скрстила руке у крило, па се загледала под ветрењачу, како се слаже зрно, што испада. Ни једно их ни на ум не узима, како се неки смели гаћан петао са сјајним перјем и са златном огрлицом разраколио у крај рпе, па ћука своје љубимице коке, мисли зар, на нусто је масло наишао. А маца се прикрала девојци и у крило, па се размазила на топлу сунцу, те се чеше око ње, док јој се не до-

1КОГА ЖИВОТА. П. АДАМОВ. сади и чучну на крај сукње, па се оде умиљавати и гладити шапом. Тако — док се и опет не нађе за леђима ћаћа, те лупи дланом о длан и дрекну на кокоши: -- Иш! Девојче се трже, па удари грналом у трбушину од ветрењаче. Мачка се за тили часак обре на багрени иза куће. Петао се зграну, па полети на плот, те коке за њим, док се не скрасише негде у корову. А Груја иснусти дршку на окреталу, па ветрењача застаде. — Ето ће вам живина код вас живих испод носа рашчепркати сву рпу! Рече ћаћа, и опет оде, да још где завири по својој државини. Мало за тим ће Груји сестра: — Јеси чуо, баћа, како певају Боју? —- Какву Боју? — Па . . . знаш . . . Боју. Синоћ су је тамо на рогљу спевали са Савом Ралиним. Груја претрну. Оћута, па трже опет за окретало. Онда стао, па и не гледа, има ли што у кошу, него наврће врећу на мерицу, да заспе. Али му се узица омакла, па пресипа у страну. — Баћа, ето шта радиш! И Груја се трже. — Шта кажеш ти за Саву Ралина? — Па певају га цуре. — Ког Саву Ралина? — Па један само Сава Ралин има у селу. И девојчица пође да певуши ту нову песму, да покаже баћи, како је већ научила. А Груја окрену, мислиш, поломиће паоце ... * У вече изашла Бојана као обично пред кућу, па села на ров поред дуда. Како месец са стране упрво, и не види се у дебелу присенку. Груја два три пут прошао поред дуда. Прође, па се врати. А сврнуо би, а оно —■ опет прође, па се бојаги чини и невешт, као тобож и не види никога под дудом. Оно није да не сме, па и не боји се. Е, мај, а што да се као боји? Да је, да рекнеш, дап, па да јој мора гледати у очи! Јер кад ти Бојана ухвати поглед својим очима, није