Stražilovo

214

СТРАЖИЛОВО

Б р . 14.

него те шине по сред среде, па осетиш одмах, како ти срце штрецне. Ал није то! Него га једи, што она ћути. Бојаги! Но Бојана, богме, ћути, као да се с ким договорила. Друкче се Груја оружао за ову прилику, друкче одиста. А сад —■ »Не ћу,« вели у себи. »Ја сам свој господар. Не мора Груја никоме клањати.« И Ено га, снотаче се преко рова, па се забатрга. — Придрж' се на нос! — поздрави га Бојана, а мало се била баш као и тргла. Сад није ни куд ни камо, ако је и рекао, да не ће. — А зар си ти то ? —• вели он. — Па ја. — Мал' ја не падох. — Имаш се на што дочекати. Груја оћута Он се спремио за други разговор. Ал, до душе, мислио је, даћејој друкче и ирећи. Део дан је превртао и овамо и онамо, док није смислио, шта ће да јој каже. Па сад ћути и Бојана. А у Груји вре. Већ му на врх језика — Знаш шта, Бојо? — Не знам, док ми не кажеш. — Таман зинуо, да јој рекне — оно, а испаде: — Хвала ти! Баш му склизну језик, па се омаче ето са свим нешто друго. — Шта хвала? — прихвати Бојана. — Та, знаш . . . оно . . . јутрос. Ја бих сад можда био већ међу покојнима, —• шепртљи Груја. — Па за то сам те и опоменула, да не страдаш лудо. — Да, ал . . . Оно . . . — И ти би тако другом. — А . .. Хтеде да пита: »А би ли ти тако и другом?« Па не смеде. Још све то није — оно. — А је л' ти цветао рузмарин? — оиет он. — Шго ће да ми цвета рузмарин? — IIа да за што га тамо негујеш? — За што рузмарин? За сватове, — одговори она. А у себи мисли: »Блесане, ни то не знаш!«

Тако је нешто помислио у тај пар и сам Груја о себи. Ал оде још даље, јер иначе не зпа шта ће: — За чије сватове? — За покојне стрине, — обрецну се Бојана. — Па ја те лепо питам. — И ја ти лепо кажем. А Груја да прегризе језик. Сачувај, боже, да му ко завири сад у лице. Потукао би се с њим. У Груји кипи. На једаред ће: — А где ти је Сава Ралин? Бојана се жацну. Ал познаде, колико куца код Грује, па му хладно одговара: — И он баш пита за тебе Још слеже раменима. — Што ће он да пита за мене? — Да се надвлачите клипка. А зна се, да је Сава два пут надвукао Грују. Груја поцрвени. ГГрогута нешто, па поче кроз зубе. — Лако је то! Ал да се рвемо! Да се... Хајд, да се окладимо, да ћу ја . . . Ево, да се бијемо јарачки, главом о главу, па чија пре пукне Ми се морамо потући, пас двојица. Ако он не ће, ја ћу му у сред кола подметнути ногу, нек му се смеје цело село, кад љосне о земљу. Па видићеш, он не ће смети. Јатикажем, он је мама, и брат му је мама, и отац му је мама, и дед му је био мама. Сви су Ралини били маме од в&јкада и биће! Бојана се засмеја. —- Ти се канда љутиш, Грујо. Немој, шкодиће ти. — Ваљда сам луд, да се љутим. Баш ни мало се не љутим. А, не знам, за што да се љутим. За љубав Сави Ралину ? За њега да се љутим! Шта ми је он? Да га једаред поштено бречим о земљу, па да се распукне као зрела бундева! — Једин си у бабе. Чувај се. — Ти опет ваљда мислиш, ја се бојаги љутим. Бога ми. не љутим се! Само ти кажем, тај Сава Ралин ће страдати са мном. Није да ја њега, рећи, мрзим. Боже, сачувај! Ал ја кога волим, ја бих за тога и своју главу разбио. А он ? Шта ми он ? Надвлачи се, момак, клипка! Е, јест! Нотегни, повуци, ... па ето ти! А то не боли ништа И кад се рвеш, може да ти подметне ногу, па да бубнеш, као да те није ни било. И то није ништа! Ал хајд, кажи . . . Ето, на прилику, да рекнем, ти. Кажи ми, што хоћеш. Хоћеш да одгризем прст? Хоћеш?