Stražilovo

В р. 16.

верситета: „Гимназијска настава има свој центар у класичним језицима, којих је методично изучавање немогућно без логичног образовања и сваковрсне историјске ноуке. То изучавање јесте најтежи, али баш с тога и најобразовнији насгавни предмет, те интерес државе захтева, да сви они, којима ће она своја звања да повери, прођу кроз ову школу рада умног, који с математичном наставом своју битну донуну добива, и да тиме нрибаве себи слободу и многостраност образованости, каква се другим средствима не може постићи". Па ни ове речи поменутог университета не чујемо: „Брзо ће свршени гимназиста, који има способности за реалан правац те оде у технику, у техничкој вичности и стручном знању стићи реалца; никад пак не ће реалац попунити празнину у своме образовању. Ова празнина, коју је тешко описати, не састоји се само у томе, што он није учио грчку синтаксу и што н. пр. као медицинар не би могао у оригиналу читати Хипократа и Галена. већ се састоји у томе, што су велике историјске мисли и слике, у чијем је свакидашњем друштву гимназиста одрастао, од реалца далеко остале у оним годинама, кад је ваљало, да му са хиљаду кончића биће његово прожму: и док гимназисти развитак и културни рад човечанства у конкретним сликама, озареним дахом естетике, лебде тако, да он тако рећи у духовној заједници живи са јунацима, мислиоцима и несницима свију времена, остају реалцу ови предмети више као нешто спољно и индиферентно, нрема чему се он вазда осећа као какав странац". Ми се не обзиремо ни на овај факат, што, изузевши нас, сви народи европски, а велики а мали, а стари а млади, имају гимназије готово са устројством са свим једнаким. Нас то много не пече, што ми у питању старих језика, које не разумемо, хоћемо да имамо компетентнији суд од оних, који те језике знају. Толико већ верујемоу своје непогрешно мишљење о гимназијској настави, да сваки час изгледамо, кад ће остали народи, чијем се напретку ми иначе дивимо, устројство наших гимназија усвојити. У тој вери нашој утврђује нас нарочито то, што од времена на време изиђе каква брошира или књига у овог или оног народа против једног или другог класичног језика, или против обадва. Нама је од један иут дух овог или оног господина већ и дух времена. А што власти школске, које управљају наставом разних народа, извесну стабилност у школи чувају, не осврћући се на сваки „захтев времена", који час данас час сутра осване у овим или оним новинама, у овој или оној брошири, о томе не водимо рачуна. И тако чекајући сваки дан, кад ће се на сва четири

253

краја света раструбити, да је наше, т. ј. нас Срба у Србији, мишљење о настави гимназијској најкоректније и најоснованије, и не помшнљамо, да представљамо слику онога, који на обали реке какве седи, па чека, док сва вода не отече, па да онда сувим на другу обалу иређе. Али што је од свега још понајлепше, ми мислимо, и шта више шнпемо и говоримо, како смо ми једном у Србији имали класичне гимназије, но да смо их се на нашу велику срећу ослободили. Ваља једном за свагда знати, да смо ми само устројство класичних гимназија имали. А да би ондашње гимназије постале праве гимназије, требало им је било дати времена за развијање и усавршавање. С временом би било спремнијих наставника за предавање старих језика, бољих школских књига за те предмете, те би било и жељеног успеха. Али ми са сваком ироменом министарства мењамо и устројство наших школа, и са тим мењанем и експериментовањем не ћемо све дотле престати, док не усвојимо онаке гимназије, какве имају сви народи и народићи овога света. И немојмо усвојити устројство хуманисгичних гимназија, већ останимо при досадањем устројству нашем — онда никад ништа од правог напретка наше велике школе и од њене будућности. Да наведемо сада мишљења, која су шесторица професора наше велике школе — г. г. АндоновиЛ, ВуловиЛ, ЖујовиЛ, ВујиИ, Николајевић и иисац овиж редака у својим извештајима о матуритету у гимназији изјавили о нашим гимназијама с погледом на класичну наставу. Проф. АндоновиЛ каже ово (види Просветни Гласник. свеска '20, за годину 1885 ): „Но дижући образовну моћ поменутих (т. ј. природних) наука, ја молим, да се пе разуме као да бих ја хтео да кажем, да студија, класичних језика нема никакве образовне вредности, — на против, ја бих желео, да све оно у опште, што може наш подмладак ма у коме погледу да ојача, да снреми боље за што угледнију борбу и што сигурнији успех у утакмици на овоме свету и уђе у захват општега образовања; — да се дакле свему томе поклони и достојна пажња, на и самоме класицизму, али да се при томе сведе свачији утицау на његову ираву меру. Говорећи пак и о овоме, нека ми је дозвољено, да изјавим: ако у осталој Европи под утицајем клерикализма мора да се сматра студија класичних језика као средство поп р1иа икга за опште образовање, то у српској земљи, српској школи — нити треба нити сме да буде у тој истој мери. А ако је реч о томе, па шта је прече, онда ћу само да напоменем: да нам оиасност не грози од класичара; — иоилава пд њих не може иостати судбоносна ио

СТРАЖИЛОВО