Stražilovo

246

СТРАЖИЛОВО

том баш допрво и туп, танак глас маленог звонцета, који оглашаваше ову смрт. Ја махнух руком, као опо кад хоће човек да растера дим око себе, изведох своју десетину и одосмо на широко и блатњаво Јошко поље, да прокиснемо и да се вежба-мо. Мислите ли, да смо говорили са сажаљењем о смрти нашега друга? Не, за време вољног збисмо се, као обично, у гомилице и већ отпоче онакав разговор. какав се води међу људима, који су већ навикли, да фуре ногом мртва човека, кад им смета при оступању или наступању; да се смеју свом пријатељу, коме је, рецимо, куршум одбио пос; или да седају на мртву лешину свога пријатеља, одмарајући се после борбе. Приђе нам један из четврте чете, мало разрок и плавкаст момчић и зацени се од смеја. Вели: —• Људи, замислите од онога, што је јутрос умрво,ја сам обично куповао тајин, кад ја данас да му однесем двајст пара, а он умрно. — Хахаха . . . платићеш му па оном свету! — додаће други са уфитиљеним брковима и нодераним опанцима. — А замислите, — узеће реч каплар Орејић, био је механџија; — тога би требало у бурету саранити а не у сандуку!.. . . Договорисмо се нас неколико и да се користимо смрћу тога непознаника; изађох ја пред командира и замолих, да нас петорицу пусти са учења, ради смо да идемо на нратњу, јер нам је »друг« и »добар пријатељ«. Командир нам дозволи и ми упртисмо пушке, весели, да одемо где у механу. Киша баш почела јаче да ромиња и један повећи танак облачак пожури ниско, близу земље. Допираше као промукли глас звонцета, које је огласило спровод. Па опет се ја регаих, да одем у болницу. Пред вратима су већ стајали десет прокислих војника са капларом, који су имали да сачињавају целокупну параду, при спроводу. Окренули уста цеви к земљи, натукли гаајкаче преко очију и поигравају с поге на ногу, псујући све што им падне на памет, гато су бага они одређени, да граде нараду. По дугачком и мрачном болничком ходнику гаета зловољно пеки млад поп, са прљавом побледелом читом на глави, која је већ добила облик презреле воћке, и са огромним ратним чизмама, са каквим су ваљда Скобељевљеви војници прелазили Балкан. Бахат његових огромних

чизама разлеже се испод мрачног свода дугачке и писке просторије. И он исује све гато му падне на памет, гато су бага њега одредили, да сарани јадника. Дођогае и нека прљава кола, налик на талшге, са разликом само, што се звала »опгатинска«. На њима старчић неки држи дизгине, биће ислужени војник, са блузом старога кроја и чизмама, које нису ни имале кроја. Па и он псује све, што му падне па намет, што је бага он одређен, да однесе овога незнапца. Изнегае из собе неки јадан зелеп сандук, а преко њега превучепе две беле пруге, као да крст означавају, па изгледају као две кривудаве реке, које се пресецају у току своме Поп промрња негато и спровод се крете. Кигаа се као јаче осу и поче да туче право у очи, а спусти се и тежак, мутан ваздух. Упутисмо се гробљу. Онај иапред војник упртио крстачу, као агаов, под мигаке и гегуца преко каљуге; поп задиг'о мантију и пребацио је преко главе, а свећу турио у џеп; за њим прљаве »општинске« таљиге тандрчу и спотичу се сад о један сад о други камен; мршаво и изнурено кљусе оборило своју тешку главу, а клопаве му уши као оборена крила, оно једва гега застајјући сваког часа, да га кочијагаева псовка и бич поново крену. Огарчић се зловољно затурио у кола, огрнуо се преко главе неком старом поњавицом и кад би му било кљусе послугано, хтео би да се гато пре отараси терега, па да сврне у механицу, по овому злому времепу. Киша чисто запљушта и са недобојеног мрчевог сандука разливају се зелени и бели потоци, опе танке боје, коју је већ испрала кигаа са сандука. За колима се, као бајаги у реду, упутила оиа десетнна војника. Каплар упртио пушку о раме, а војници заденули шињеле за појас и окренули наопачке шајкаче, а спустили ону ивицу преко очију, да их брани од кише. Ја сам завршавао сировод. Можда нод небом није било тужнијега спровода. Ишли смо сви тако ћутећи, нико ни речи, тек по који пут нон промрмља гато, или старчић узвикне и оспе псовку па своје лено швусе. И јога један пут јекну онај нромукли глас маленог звонцета, које нас дочека на гробљу својом тужпом добродошлицом, а нека повелика залутала тичурина гракну и прелете преко