Stražilovo

249

већ за „јединоначалије" и он не зна за два намесника ијги главара у Подунављу већ само за једног, и тога Душановог намесника у Подунављу назива Лаоник Вук Лазар БранковиЛ. Вук је Вук, н Вук је био син Бранков, дакле Бранковић, и њега је ноставио дар Стефан намесником својим у Подунављу. А шта ће онај у среди убоги Лазар? Та Вук, какав је био и каквог је рода и порекла био Вук, син Бранка Севастрокатора, унук Младена војводе, прапраунук Вукана, сина Немањиног а краља Дукљи и Далмацији, — не би трпио већ би удавио и истиснуо тога убогог Лазара, нити би пристао Вук, да с Лазаром дели господство и главарство у Подунављу. Но Вуку Бранковићу нико и не намеће за суглавара у Подунављу кнеза Лазара. Бар Лаоник то не чини но оставља сву ту државину у Подунављу једином Вуку Бранковићу. А пгго је између имена и презимена утрпао Грк „Елеазар" или Лазар, то би наш г. Панта Срећковић најлакше изјаснио тиме, што је Вук, син Бранков, имао два имена: једно народно (Вук) а друго календарско (Лазар) а тим би уједно разјаснио и то, зашто је кнез Лазар, син Припца Хребељановића, дао своју најстарију кћер Мару Вуку (Лазару) Бранковићу за жену. Но ми се не морамо утицати тим Пантиним мајсторијама и мудролијама, већ се држимо Грка Лаоника, који каже, да је цар Степан поставио својим намесником и главаром у Подунављу Вука (Елеазара) ВранковиЛа. А да је тако и да се тако има разумети оно место у Лаонику, нека место мене говоре наши стари и најбољи кроничари и историци и то: 1-во ђорђе Бранковић „Деспот" (в. Летопис за 1866. стр. 28.): »Стефднк (»екомн п Длншљ џлрг пр!,вн10 уесп, Шкедоншо клсеш. иллго(10днеш> мажв и(>е-

фллпош! п пћ()ктдуелиомн слкетннка скоем«, именнемомн 2Јлрко, кл у ст (ш ,|те; и |!! окллстк егокн кл/длстк уеткрктн уестк днргклкн кнежсткл, нже Дннлкскнмк крсгомћ н^слкднемд г.нилше рекомл К р л н н V е к о сл окрестннмћ кнулнннм н ннннмк окллдлтелннмк нодрнунемћ Клккн нлн Кнкн; сннн Крлнкокнуекн, кл/длсп,.' Лазара Бранковић ту и не спомиње. 2. Исто тако каже се и у оној „староставној" књизи, коју је г. Панта Срећковић у XXI. књизи Гласника приопштио и то на стр. 248.: пуеткертнш улстк длде — Стефаи Душан — Волкн Крлнкокнун рекомо Крлннуеко, кнулнин сл окрестннмл стрлнлмл ко стронтелнн овллстк." 0 Лазару ни иомена. 3.^И Навле ђулинац у свом Введенију итд. од г. 1765. пише на стр. 76.: »(лефлнт. 1|дрт> урллнл-к кнутренее 1|дрсткл скоего состољнје слт.дн101јшм1> окрл^ом: едну улстк цлрсгкл скоего, т. е. Млкедонио дллт. кт. нрлклеше ^дркк нтд. — уеткртнн) улстк, дже естк Крлннуеко, кнулннл н ^емлн крегомт, Дннлкл окрестное, крнунлт, к' нрдкленје Кнкн Крлнкокнун." За Лазара ни абера! 4. Јован Гајић (II. 637.) »Нотомт. (цар Стефан) псркн№ удстк Мдкедонш - кт. нрдкнтелстко отдлде клдгородномн н ирсхкллноик мужу н неркоидудлиимн сокт.тннкк скоемн Улрку (није исправио, а треба Жарку) усткертнк) улстк кпаженјд, которлд по дундкскомт. крегу протдженнл, ^окомнш Крдинуеко ст. окрсстнммт. кнулнскнмт. нредт.ломт. Колку нлн Куку смну К р л и к ок н у е к у уступи." II Рајић у тексту не зна за Лазара. 5. После Јована Гајића није било самостална историка код нас до г. Панте Срећковића. Но и г. Панта пише у XXVII. књ. Гласника на стр. 248. сасвим јасно: „Бранко, син Плакиде, Душаиова намесника, чијем сину Вуку цар је Душан био дао: »Крлинуско. Кууеко н проулл нодундксклл мкстд." ће се.)

Н А У олетње цвеће шири [ирис по зраку чистом 11 већ се свако дрво Одело свежим листом. Пролетње благо сунце На поље сваког мами Баш ће да буду дивни Ускршњи благи дани! На одру лежи дете, Суморно, тужно гледа, А сузна мати клекла Крај болног свога чеда.

К Р с. „ Што си ми тако тужно, Паметно моје ђаче Спремила ти је мајка И питу и колаче. Оздравићеш ми, рано, Бог сваком здравља даје Волиш ли, сине, ово Ускршње лепо јаје?" „,,На што ми јаје, нано, Остави и колаче Када ће сутра други Стихаре да облаче!