Stražilovo

262

одмичу нечујно по снегу; само прапорци, обешени коњима на узде, звече ситно у јутарњи зрак. Са равне, самотне иољане, којом је водио испрва друм, приспеју путници у брдовит крај. Није било стрмих кланаца. Уз друм се нанизала села и засеоци „Је ли још далеко?" упита Руда по дужем ћутању, те зевну. „Да смо само код прве станице; од онуд имамо још сахат и по." „До ђавола, кад нема железнице!" „Израдите нам је ви, владини људи!" смејао се Корен. „Ох! — Зар ми! Ви, ви и ваши посланици!" „Ха, ха, ти нам нису кадри израдити ни поштене поште. То је све хумбуг!" Владин конциписта погледа чудним погледом свог суседа, у ком се погледу огледала у пола задовољност и повлађивање, у пола бојажљиво чуђење. Али као мудар политични чиновник не рече ни беле. Корен се пак није нашао позваним, да продужи о том критичном предмету... У селу Гробљу је прва станица. Ту преда постиљон писма овамо управљена и прими друга за Борје и даље станице; примио би и нове путнике, кад би било места. Коње не мења; морају до Ворја. Данас су чекала два путника на пошту; млад човек огрнут лаком горњом хаљином и постара сеЉ&НКс1. „О, господине учитељу, шта ви радите овде?" зовну Корен првога. Овај се попе на саонице и седе напред до Тина; виде, да ту важи стара пословица: ко прије у млин, онога је и мељава. „ Имали смо синоћ излет ! Па сам мало задоцнио," одговори промуклим гласом; „остали су отишли око поноћи, а ја нађох за добро, да мало изостанем. Код Водеа — музика, песма, игра! Штета, што и ви нисте били. Како сте провели код куће празнике? Били сте ваљда увек код куће!" „Мало, мало! 11о највише у граду!" одговори Корен и прикаже учитеља свом суседу, који отпоздрави пола пријатно, а у пола гордо. Међутим Тине свршио свој посао, па се свађа са сељанком, која није имала места у саоницама. „ћути, бабо!" осече се на послетку, па ошине коње. Учитељ се смеши, па протре руке и тури их у џеп. Корен се пак окренуо са ироничним осмехом Руди: „Глете, и по овом можете испитивати наше прометне ирилике! Изабраће вас почасним општинарем с места, ако обећате, да ћете у том погледу шта помоћи."

Б р . 17.

„Заиста, и треба штогод отпочети! рече он достојанстнено и зави се боље у бунду. „Вечерас је у читаоници забава," јави се учитељ с предњег седишта и повуче ноге под постиљонову одећу. „Гле, то нисам знао," узвикну Корен. „Забава? Беседа?" упита владин конциписта, „хоће ли и предстојник доћи?" „Па дабогме! Све полази читаоницу, откако је умрво ГЈвзетегет. Тако је на том свету !" подсмехивао се Корен, па одмах настави : „На шта ће то бити у читаоници ? Томбола, шта ли ?" „Да! Али пре тога предавање." „Идите, идите! ко ће предавати? Ваљда нови капелан, •— то је неки зао човек! „Не, не! Хајд погодите!" „Не могу! Предавање, то је код нас нечувено!" узвикну Корен. „Предаваће наш бележник?" „Ха, ха; а о чему?" „Не зна се. Па човек се бави у доколици астрономијом. Можда ће о том и предавати?" „То не смемо пропустити. А ни ви, господине конциписта! Видићете Ворјанске грађане, како ће се учено погледати при том предавању. Изврсна мисао! Па то сте ви све створили за четрнаест дана, откако нисам био у Борју!" „А — госпе? Које госпе долазе у читаоницу ?" прекину конциписта Кореново чуђење. Учитељ хтеде да одговори; али га Корен гурну из потаја ногом. „Какво је то питање?" пожури се Корен с одговором, како би спречио учитеља, да не говори. „Рекао сам вам, да ће доћи све, што се броји у хотволе у Ворју: предстојникова госпа, надзорникова супруга и шијагјеуе ћерке. Фине девојчице! А није ни празна кућа. Дође каткад и поседница Меденовица, — а ргоров, ви је можда и познајете ?" „Меденовица? 0, плавуша је и Немица је ли?" „Да, да! Често је у граду!" „Ах, вирегБе! Изврсно! Познајем је." Племић Руда се задовољно осмехну. Па имамо још Филипину Вртачникову. Оетарија госпођа, а ужива, да игра на читаоничкој позорници млађе улоге, ма да јој најбоље пристају материнске. И много, много других госпођа и госпођица!" „Болетове сте заборавили!" рече учитељ, који није приметио, шали ли се Корен или не. „Девојке нису код куће, а госпа долази ретко кад у Борје," примети онај.