Stražilovo

Б р . 17.

„ Старија, Милица дошла је кући!" „Тако?" ГГримети Корен хладнокрвно, „глете, та би била изврсна за вас. ЈГепа, па богата, — мало их је таких." „Хвала лепо !" одговори онај скоро увређен. „Иа жена вашег шефа —• докторка," продужи учитељ. „Та се око деце бави!" одговори Корен. То је

263

рекао подругљивим нагласом, да га је конциписта чудно погледао. Јасан звук Тинове трубе прекиде им говор. Ирошли поред првих Борјанских кућица; па мало по том стали пред поштом преко пута од читаоничке крчме. „До виђења — вечерас!" рече Корен, кад се растајали. (Наставиће се.)

СТРАЖИЛОБО

ОСАМЉЕНИ

икога немам сем тебе само, ј^|)Т Кученце моје, ходи овамо! Сав свет ми даје само чемера, А ја ћу теби дати шећера. Лиле! Лиле! Давно је мене сваки мануо, Свет ми је давно црн постануо. Усамљен живим ко монах седи, Око ми само собицу гледи И њене беле зидове ледне И каткад сенку, кад сунце хтедне, И тебе, тебе, кученце моје, И те паметне очице твоје, Лиле! Лиле! Им'о сам друштва, ал све то оде, Да тражи сласти, што ћудма годе. Неки се диже, да славе тражи, Неки, да јаде женидбом блажи, Неки, да жуди, неки, да жели, Неки, да срећу другоме дели; Сваком се звезда судбине јави, Па нас одвоји, па нас растави. Ти само оста, кученце моје, Да гледам мудре очице твоје, Кученце моје! Доста си пута и ти са нама Ишао вес'о по каванама, Те глед'о мирно, шта људи раде, Како се часте, како се сладе; Доста си пута, кад зора руди, Игаао снужден крај дремних људи, И слуш'о цигу, како нам гуди, И напте песме из врелих груди. Сретни су оно часови били, Ал сви су прошли кб санци мили,

ШЋШШ. У1еп8, топ сЈпеп, У1епв, та раиуге Веке, Мап^е та1§рге топ (Шезрои 1 . II те гез4е ип §;&<;еаи (1е №ке, Оетат поиз аигопз <3и рат похг. Ђегапдег. И ја сам тужан и сетан пост'о Ти си ми јоште једини ост'о, Лиле! Лиле! И она оде, други је узе, А мени само остави сузе, Сузе невидне, сузе потајне, Спомен на оне часове бајне, Кад сам у њену башту ходио, Кад сам са њоме срцу годио. Ох, онај живот бејаше мио! И ти си онда са нама био. Чим штогод шушне, а ти залајеш, Па нам занетим на знање дајеш, Да неко иде, да неко пази, Да на нас мотри, да нас облази. Доста нам пута абера даде, Доста нам пута помоћи знаде. И тад су њене ручице мале И тебе нежно помиловале; А сад их белих нема ни за ме, Сад више нико не гледа на ме. Лиле! Лиле! Ал шта ја зборим? Та ти ме гледиш •0, верно куче, ти много вредиш! Доста сам пута добра желио, И једну кришку с тобом делио, Доста сам пута гладан лежао, А ти под јорган мени бежао, Па снужден ћут'о, ко да си зиао, Шта ми је усуд за живот дао, Лиле! Лиле! Некад ми живот премио беше, Али ми јади срећу разнеше. У добру беше другова доста, Ал сада, сада, ти само оста,