Stražilovo

292

СТРАЖИЛОВО

Б р . 19.

ће једном доћи време, када ће Војислав бити мој и тада ћу бити срећна. Ајш је то време ваљало ишчекати. В1та и шта пута ми је Војислав пребацивао, да га не волим тако, као он мене, кад могу непрестано да га упућујем на то, да нам обојима ваља чекати, док не испуним завет родитељски, док браћу своју колико толико не изведем на пут. Говорио ми је, да браћу своју могу пазити и уз њега, па можда још и боље, јер ће ми он у томе номоћи; али ја сам знала, да таква пожртвовања од стране мушкараца остају без пребацивања само у романима, а у животу, и то још у данашњем ашвоту, често су узрок не само великом раздору, него каткад и смрти породичпе среће. А ја сам једна од оних, што не уме пребацивања да подноси. Ва то ме је гонило, да га молим, нека чека. Та није ни мени било лако! Колико пута сам, радећи ноћу, посао сузама оквасила. Тада бих се обично дигла, махнула бих посао, ушла бих нолако у собу, где су ми браћа спавала, ишла бих од једног до другог и љубила њихова безбрижна спаваћива лица, и ту над њиховим постељама прибирала бих нове снаге за моју душу, што је јади изнурише. Вемој ме гонити, да ти ређам, шта сам све поднела за то време. Доста ми је било онда. Ва што понављати оне успомене, којима се и јади понављају? Доста да ти кажем: тако је текао дан за даном, па се наврши седам, дугих седам година. Међутим ми браћа дорастишое. Двојица од њих ступише у трговину, а најмлађега је носинио неки лечник Рајић, и он га је, разуме се, о свом трошку школовао. Тако су ми браћа била збринута, те је и моје старање око њих било довршено и сад је требало да мислим па себе. Мислићете можда, да је тим и мојим невољама био крај, да је Војислав дошао по мене, и да смо обоје били срећпи? Да, тако је требало да буде. Али има људи, за које усуд мисли, да се не би умели наћи у срећи. Ва можда је и мене у ред такових уврстио, јер видим: мене је невоља и даље гонила. Таман сам са Војиславом почела удешавати све, што нам је требало за наш будући заједнички живот, кад наједаред Војислав остаде без главнијег звања. Оно мање, које се могло назвати сноредним, доносило му је таман толико, да је прекомерном штедњом једва подмиривао своје, и то тек најнужније потребе.

Да смо у таквом случају опет морали чекати, биће ти сасвим јасно. Војислав је хтео до душе да се венчамо, а непрестано ме је тешио надом, да се његове околности за најкраће време морају изменути, али ја сам и опет остала при своме. Ми чекасмо и даље, али заман, јер се низао дан за даном, а у нас беше све по старом. В1та сам све имала у то време да поднесем, зна само бог и ја. С једне стране ме је болело Војислављево пребацивање, а с друге мејетрошио страх, ако попустим, те од невоље начипим две. Бојала сам се, да се Војислав може и преварити, да се његове околности неће изменути, а од оно мало мираза, што сам ја имала, не би се много корисгили, па шта онда ? Била сам као луда. Једна мисао гонила је другу. Вајпосле ми севну кроз главу: ја треба Војислава да се одречем, он ће се богато оженити, па бар ће његовим невољама бити крај. Та тако данас раде мање више сви, па што не би и он? А мени како било, ја сам и тако научила да подносим жртве, да трпим. Али како само то да удесим? Како ли да иочнем? Како да се одречем човека, који ме воли? Како да кажем: ја сам за најумесније пронашла, да се не волимо више? Да кажем то оном човеку, кога ја волим? Да ли си ти у стању да замислиш, како је меии било, док сам о томе размишљала? Виси, је ли? В не дао ти бог, јер већ и при самој помисли на то било би ти доста. У то исто време, док сам се ја крхала шта да радим, десила се у мом животу мала промена. Мој ујак, који је у Б. био неки званичник, позвао ме себи на дуже време, јер ми је ујна била нејнто болешљива, а он није имао никога, ко би му кућом управљао. Разуме се, да сам га послушала. Удесих све своје ствари, како је требало, спремих се за пут, и после неколико дана била сам у његовој кући права домаћица. Код њега оам живила врло добро. В ои и ујна ми били су још млади а умели су живити. Ва чим је ујни било колико толико добро, мислило се одмах на то, како ће се време што веселије и лепше нровести. Кућа им је била врло велика и носила је леи приход. Взмеђу осталих укућана, седио је у њој адвокат Сима Ружић, који се са мојим ујаком тако пазио, као да су били рођена браћа. Ва и жене им се ванредно лепо слагале. У опште живот тих двеју породица био је тако складап, да су, како су им станови били јсдно уз друго,