Stražilovo

324

СТРАЖИЛОВО

Б р . 21.

жаљиво предусретање и нежност му изненадила. Набављао ми је књига за читање, приповедао ми је разне шале и лакрдије, у оиште старао се око тога, да ме што више расеје и разоноди. Једног дана, замоли ме Ружић, да му спремим неки посао у »библиотеци.« Кад уђем у собу, затекнем Павла, где седи и пише писмо. Чим сам ушла, дигне се оп, пружи ми по обичају руку, па рече зачуђено: »Олга, ви мора да сте ноћас рђаво ноћ провели, јер сте јако бледи.« »Ја сам ноћас свршила врло велик посао, Павле.» »А шта ли сте то порадили?« упита, пошто смо обоје сели. »Саранила ,сам љубав,« прошаитах па покрих лице рукама. »Јадна Олга, ви само тако мислите, али у самој ствари ви љубите још и сад.« Загмеда ми у очи па пастави: »Јелте да имам право?« »А за што ми не верујете? Гони ли вас мој расположај на то, да сумњате. Па причекајте мало, још је сувише рано. Та за име бога, нико није свог самртника ожалио за једну ноћ! »Иа ја то од вас и не тражим, само ми се чипи, да ћете ви тог свог самртника тешко заборавити.« »Не водите бриге, ја све могу, што хоћу. А друго, ви сте, као што рекосте, са свим излечени, па ваљда ћете излечити и мене. Хоћете ли?« »Хоћу од свег срца радо, али само ме морати слушати.« Ја сам му обећала, да ћу чините све, што ми он буде световао, а оп је сад водио о мени још већу бригу. Сваким даном бавио се са мном све више и више, и мом оку се није омакло, да ме од свију мојих успомена са свим систематски лечи. Његово попашање ми је бивало све загонетније. Еада је једном седио у мојој соби крај мене, упита ме, јесам ли излечеиа. »Мени се чини, да вам са свим слободно могу рећи, да јесам,« био је мој одговор. Он ме ухвати за руку. »Па пгга сад, Олга?« упита, а очи му стале на мени. »Шта сад? Ништа. Ја сам посао свој свргаила. Или тпта ви мислите да би требало још да радим?«

»Па да се удате.« Ја се насмејем. »Да се удам? Ја да се удам? Боже мој, Павле, како само можете и помислити на то! Видите, ви ме скроз познајете, ви знате, да ја нисам сујетна, а знате, како ја судим о свему у опште, па како сте могли доћи на ту мисао ?« »Тако, како је то са свим нриродно.« »Е, мој Павле. Човек, за кога бих ја могла поћи, морао би ме и волети и разумети. А где је тај, који би мене разумео? Па онда, видите, мени се чини, да ја нисам више у тим годинама, у којима се девојка допада. А друго, ја бих хтела, да тог човека и љубим, а то ће тешко бити. Ви знате, да се ја никад не бих могла удати тек само за то, да, што наши веле, повежем главу.« »Видите, Олга, ја бих вам сад много што шта могао рећи, али не смем, јер се бојим, да ћете ви све рачунати као нразне комплименте. По најиосле, и ви имате огледало.« Али је морао престати о том, јер сам ја тако хтела. Једном заиште моју руку, да пешто види. Ја му је пружих. »Сећате ли се,« рече прегледајући је, »на ону сцену из »Отела«, кад црнац тај прегледа руку Дездемонину ?« »Сећам се.« »Па знате, шта јој је рекао?« »Знам. А зар сте ви наумили, да сравњујете моју руку са руком Дездемонином?« »Не, вагаа рука није за кајање, него удајте се.« »Е да«, насмејах се ја, »та идите, молим вас! Дакле ми и опет то препоручујете?« »Од свег срца!« узвикну он весело. »Него збиља. Олга, знате ли ви, да ви имате ванредну руку. Вагаа рука је — —« »Хајд, махните се тога, вама не приличи, да тако говорите, а мени не, да то слугаам. Боље је, да нас двоје останемо опи стари. А сад да пређемо на друге ствари. Имам опет једну девојку за вас.« »0 Олга, Олга, па зар сте бапг тврдо наумили, да ме ожепите? Немојте, Олга, ви пемојте. Оставите тај посао другима« заврши некако тужно. »А за што?« упитах ја изненађепо. »Немојте ме то питати. Олга, ви сте разне жртве подпосили, али ово, што ја — пе, не-