Stražilovo

БР. 21.

СТРАЖИЛОВО

325

мојте ме то питати; то не смете никад ■« не довр]пи, већ одмахну руком, и иосле неколико треиутака остала сам сама. Шта значе те речи? Размишљала сам дуго. Нема сумње, он Анђелију још није заборавио, морам га довести дотле, да то и нризна. Међу тим је пролазио дан за даном па дође и иролеће. Бејах некако назебла те морадох неколико дана одлежати. Први дан мог боловања, дође девојче једно, предаде ми мали завежљај и рече, да ми га је Павле послао. Узех тај завежљај па га метнух нод узглавље. Кад остадох сама, развијем га, да видим, гата је. У маленој кутијици нађем свелган. љубичица и цедуљицу, на којој су Павловом руком биле исписане речи: ,1Трви ноздрав пролећу.' Не умем ти рећи, како сам се томе обрадовала. Прво с тога, што су ми то доиста биле прве љубичице, а друго што ми је Павле толико нажље поклонио. Он је знао, да су ми љубичице најмилије цвеће. Сутра дан беше у нас ваздап друштва. Сви дођоше, да мене обиђу. Пред вече дође и Павле. Кад у један мах одотне сви гости у другу собу, да ужинају, остадосмо нас двоје сами, јер он не хтеде отићи за осталима. »Хвала вам, Павле, иа поздраву,« рекох му, пошто је пришао мојој постељи и ћутећи ме нетренимице гледао. »Јуче сам,« започе он, »био некако сетан, када ми дођоше до руку те љубичице. Мислећи на вас сетим се, да су вама љубичице врло драге, па наумим да вам их пошаљем. Мишл,ах: можда ћете се радовати.« Док је то говорио, бивао му је глас све тиши и тиши, тако, да сам му последње речи једва разабрала. »Па писте цел промашили. Ја сам се доиста обрадовала«. Он се саже, узе ми руку, принесе је уснама и притиште на њу врео нољубац. »Олга, ја сам вама и много шта више дужан«, пришапта по том. Хтедох га запитати, шта то, али неко уђе у собу, те ми окренусмо

други разговор. Иавле је седио код мене до у вече, и отишао је са осталима. Морам признати, да ми је Павлово понашање према мени изгледало све чудноватије. Што сам дубље размишљала о свему, што сам више његове поједине речи доводила у свезу са његовим распололијем у последње доба, бивао ми је све загонетнији. Шта су значила та силна ласкања, којима ме је обасипао, шта ли његово учестано бављење са мном ? оа што ме је тако често питао, какве сам воље? За што му је поглед тако дуго боравио на мени, и за што је често, док ме је ћутећи гледао, тужно махао главом. То сам небројено пута опазила, кад сам га из ненада погледала. Шта је зпачило, чему ли је водило све то? Тек ваљда није — о боже, ја се чисто згрозих и од те помисли! — тек ваљда није мене заволео? Не, не, није могуће ! Та он је увек био нежан према мени. Не, он ме не сме волети, јер ја му љубав не бих могла вратити, па за што да .због мене пати он? Зар није било већ доста њих, којима сам невоље нанела с тога, што им љубав не могох вратити? Зар није било и мени доста муке, док сам их лечила? Ој, та о свима сам Павлу говорила. Приповедала сам му све, што се у мом кратком и тако бурном животу десило. Све сам их од срца жалила; нисам уживала у томе, што су ме многи обожавали, јер никад нисам била намигуша. Па како сам нролазила са тим људима? Сваког сам изучавала, па сваког лечила опим леком, који је за њега био најбољи. И у том послу успела сам толико, да сам сваког не само излечила, него и довела дотле, да ме је морао поштовати. Све је то, видиш, Павле знао, и дивио се мом пожртвовању и мојој дурашности. А када му за једног рекох, да ми је с тога, што му је моја хладноћа увредила мугаку сујету, постао непријатељем, тешио ме је Павле тим, што ми је доказивао, да у том човеку цео свет гледа непогатењака, и да према томе није заслужио пи моје презирање, а камо ли да ме је у стању вређати или болети оно, гато долази од њега. Но све то бегае ми лакгае поднети. Али како ћу поднети то, гато ћу и Павлу невоље нанети ? Тако сам ја размишљала те најпосле паумим, да још опрезније пазим на Павлово понашање према мени. :ће се.)