Stražilovo

388

СТРАЖИЛОВО

Бг. 22.

олга.

ПРИДОВЕТКА И 3 Ж И В О Т А. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА. (Наставак.)

. едаред смо о вечери имали гостију. Међу [осталим нозванима био је, разуме се, и Павле. Тог исгог дана из јутра одем у књижиицу. Не зиам, јесам ли неколико минута читала, ал ево ти Павла. Ја манем књигу, те се упустимо у разговор. Павле је био некако невесео. У један мах зађе ми за леђа, метне ми новерљиво руке на рамена, као што је то често чинио, и сагне се према мени. Мишљах, хоће над књигом да се наднесе, не би ли видио, шта сам читала, па хтедох главу одмаћи мало на страну, кад одједаред осетих на моме образу врео пољубац. Не знам ти рећи, како ми је било у тај мах. Знам само, да сам из свег гласа цикнула и скочила као помамна. Један поглед, којим сам промерила Иавла, био је довољан, да ме увери о свему, што је требало. Он је стојао преда мном као скамењен. Главу је оборио на груди а лик му је обузело самртно бледило. Очију му не могох сагледати, јер су биле заклопљене. Прошло је неколико тренутака, а ни једно од нас да дође до речи. Гледећи га таква, сетим се, како ми је једном приликом рекао, да он ни једној девојци не би казао, да је љуби, све дотле, док се не би уверио, да је она то већ сама погодила. Гледала сам га пажљиво и сад ми је било све јасно. Оно, од чега сам тако стрепила, збило се. Он ме је љубио. Дакле и њему, кога сам толико поштовала, кога сам волела као брата, и њему зар морадох невоље нанети! Зар сам ја збиља само за то на свету, да мучим и себе и друге? Тако сам премишљала у тим тренутцима. Неодољиви неки терет тако ме савладао, да сам из гласа зајецала. Њему је то било доста. Разумео ме је. Као да га сад гледам! Прешао је неколико пута руком преко чела, па је онда готово нечујно прословио: »Олга, драга Олга, реците ми само, зашто плачете? Само ми то бар реците. Ја не ћу ништа више тражити.« »Жао ми вас је,« одговорим му, а сузе су ми глас угушивале. Ја сам га доиста од срца жалила, јер сам знала, да га ја друкчије волем, него што би њему годило. 0, веруј ми, да ти истину говорим. Свака моја реч, коју ћеш овде прочитати, истииита

Је, тако, да ја не оих стрепила ни онда, кад бих знала. да ће ови ретци и самом Павлу доћи до руке. Па и опет су његови говорили, да сам ја по што по то хтела, да ме он љуби, а њему да није било ни на крај памети. Па и опет су хтели да докажу, да сам му се паметала. Како су могли такво шта измислити! Куд ће им душа! Како ли их је Павле могао пустити, да казују оно, о чему је он био уверен, да није истина! Како је могао пустити, да ме пемилице вређају, да ми такве неправде наносе! А ја сам се за њега и онда заузимала, ја сам њега и онда у обрану узела, кад га је сва моја околина осуђивала и наиадала и кад сам већ знала, шта је са мном учинио. Али дај да ти приповедим даље. »Олга«, заиоче он, пошто је моје горње речи потпуно разумео, »Олга, ја вас молим, да ме извииите, али ја — ја — та за бога, ви и сами видите, да вам ја не могу доћи.« Ја сам појмила, да би њему после овога, што се збило, тешко било доћи, али сам хтела, да нико и не наслути, шта је било између нас, с тога га замолих, да се усили, па да дође. Он се дуго одупирао, и тек када му ја најозбиљније рекох: ,ако вам је ијоле стало до мог душевног мира и јавног мишљења о нама обојима, ви ћете доћи', поиусти, и —■ одиста је дошао. Од тога дана почела сам се нрема њему са свим друкчије понашати. Избегавала сам не само сваки разговор с њим, него и њега самог. Пазила сам, да ни Ружићевима не идем онда, кад сам знала, да је он код њих, једном речи: намислила сам, да и њега излечим. Али сам већ у напред видила, да ће ме тај посао много муке стати, јер тај, кога сам ја сад требала да лечим, био је — он. Али што сам ја њега више избегавала, то је он мене све више тражио. Па што сам се ја о томе више уверавала, све сам га већма жалила, а што сам га већма жалила, био ми је све милији и милији, па то је тако ишло све дотле, док није наишао случај, који ми је са свим јасно доказао, да и ја њега љубим. Немој се томе чудити. Сама сам се некад чудила, кад ми је ко ириповедао што, што би било сличпо томе, али сад са свим појмим, да љу-