Stražilovo

Б Р . 23.

СТРЖЖИЛОВО

361

грану, што се наднела далеко над водом, па се отисну и стаде десном погом у чун. „Госпођице Милице, дајте ми ругсу!" рече, а глас му дрхташе од узбуђења; „Ту сте сигурни, скочите на обалу!" Не да се описати, како је утицала на ово двоје љегова изненадна појава. Милица се окрену, ускликну гласно и престрашено, па кад познаде Корена, пружи му руку. Но тако је не може изнети; него је обухвати нагло око паса, отисну се креико и искочи с њом на обалу. Чун са конципистом, који није могао, које од љутине и изненађења које од страха, ни речце да проговори, отисну се од Коренова скока скоро на нола рибњака. Сав тај трагикомични призор зби се у трен ока. „0, хвала, хвала вам!" рече Милица дрхћући. „Дозволите, да вас отпратим до дворца! Господин ће Руда већ доћи за нама!" „Да му се није што десило?" заиита девојка нагло, „чамац се не види, по рибњаку све тихо." „Ено га тамо весла, — гледајте!" И збиља конциписта се примакао противној обали, те искочио и дошао им у сусрет. Био је јако љутит. „Ј1епо, госнодине Корене, ви сте нас уходили и

прислушкивали!" сикну Гуда кроз зубе. Не може да влада собом. „Сами знате, да говорите неистину !" одврати Корен. „Случај ме нанео — на срећу госпођичину." Конциписта се мало утиша. „Ха-ха, па шта мислите? И ви — ви, госпођице?" У" то се зачу из баште глас госпође Болетове, где зове кћерку. „Хоћете ли к нама? запита Милица Корена. „Идем, ако дозвољавате!" Девојче се пожури даље песковитом стазом. Кореп се окренуо Гуди. „Ако желите што од мене," шану му, „а ви ме овде причекајте, •— можемо се и доцније врнути. Замочићу вам који пут главу у воду, да се мало охлади." Конциписта не рече ни беле. Сетио се, да му је остао у чуну шешир те оде нагло по њ. Дошав натраг види, да не сме, а и не може отићи, а да се не опрости са госпођом Болетовом. Оде, дакле, заједно с њима у двор. И ако је одмах видио, да Болетовица ништа не зна о оном, што се збило, и да се Корен и Милица тако држе, као да се није ништа ни десило, — ипак се наскоро опрости и отиде. Није хтео да иде кући у друштву С Кореном. (Наставиће се.)

Ш д куда тако, мој голубе, ^ И ком ли хиташ крају ? Па чим си намазао крила Те мирис расипају? Какве те жеље прате У земље непознате? ■— „Ако га знадеш, Апакреон, Он је, што шиље мене; А куда? Оној лепојкици, За којом песник вене. Мене је песник од Венере Стек'о за песму неку, Па сад му постах гласоноша: Прелећем брдо, реку. И сад о врату носим нисмо, Где песник драгој пише, Па то док предам, рекао је, Не морам служит' више. Не морам. ... Но ја нећу ићи

Г 0 Л У Б У. (АНАКРЕОН.)

Од њега, ма ме слао; Куд бих? Зар би ми шумски живот Што овде имам — дао? Да тражим зар по пољу, гори, Бубе и тврдо воће? Кад овде имам мека хлеба И што ми срце хоће; Кад имам овде рујна вина, Што срцу даје жара, А иијем га с Анакреонтом Из истог нехара. А кад ми госа спати легие, Ја с' наместим на лири Па хладим госу крилима, док И мене сан умири. Иа тако ... Али јао мене ! Та драга писмо чека .. . А ја, у место да се журим, Брбљам к'о врана нека." В. БранчнК.