Stražilovo

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

373

„Силан је Рус, кажем ја ; нико се с њим не може мерити!" вели баба. „Ал све то, што је Карло нриноведао, није ништа спрам оног, што сам ја доживио." Баба се узе дуго накашљивати, а то је ваљда знак, да ће дугачку приповетку приповедати. Већ зинуо и почео: „Кад сам оно четр'ест осме био на Кикинди ..." Ал отворише се врата и унутра уђе Крањац. „Хоћете купити И стаде ређати. „Не треба ништа," рече баба љутито. Уђе у собу домаћица баба Мила и снаха јој, Даница, жена Младенова. Е ово, е оно, изађе најпосле. да има ситнарије, које би се могле за кућу покуповати. „Мени треба марама и кецеља," вели баба Мила. „Мени би требале једне маказице и нанрстак," вели Даница. Крањац спусти сандук на сто. Даница приступи Младену и шапћући заиште од њега новаца. „Немам", осече се он на њу, а она се сиротица повуче нуз пећ. Кад јој свекрва покупова, што је хтела, она се окрете снаси. „Шта ћеш ти, рано?" „Не ћу ништа. Што ми треба, узећу на вашару." „Ди ти је вашар? Мо'ш се до њега сита нарадити. Узми сад, кад се десила ирнлика. Ево ове маказе. Шта мислиш?" Тако и Даница изабра, што јој требаше, а чича Леонтија све исплати. „Хоћете купити календар?" запита Крањац. „Зар имаш и књига?" „Имам ево и Свето Нисмо." Па извади српску библију. „Календар имамо, већ дед да видим Свето Писмо," вели чича Леонтија, а Крањац му пружи библију. Сви је стадоше разгледати. ЈГепа књига. „Да л' да је узмем?" запита домаћин. „Па узми," вели му комшија Пера, „писмен си, а и Младен зна лепо да чита." „Узми, узми, човек си тутор," вели Милић. „Треба да узмеш, па да је читаш и разумеш, а не да те у цркви попа вара," вели Карло. Домаћица с разрогаченим очима ногледи Карла, а своме старцу рече: „Узми, Лецо. Света књига и босиљак доносе благослов у кућу."

„Узми, бабо, узми," говораше и Младен. „А шта велиш ти, Мито?" насмехну се домаћин. „Баш добра ракија, добра ракија. Ди си је таку испек'о?" И ои натеже бардак, а грлић му се чисто упи У уста. ,/Га, не говорим о ракији, већ о књизи," рече домаћин, а цело се друштво засмеја. „Каква књига?" „Свето Писмо, ево, погледај га." „А, Свето Писмо!" Мита прихвати књигу и стане је превртати по рукама, а руке му дркћу као прут. Разгледаше је са свих страна. Прво се смејао као и обично, па се онда од једаред уозбиљи и управи укочен поглед у књигу. Тако се забленуо подуже у књигу, а на очи му ударише сузе. Сви га с чудом иогледали, а он с неком тежњом преврће листове, а сузе му једнако теку. „Мити иде ракија на очи," примети Милић. Мита и не узе на ум ту шалу. Савест, успавана и готово умртвљена, нробудила се у том тренутку. У очајном му погледу виде се знаци кајања. „Ја ћу умрети, а . . . ." прошапута и сав се стресе. „Не бој се, не ћеш умрети. Гром не удара у коприву," нашали се Пера Загорица. Они други га гледе са саучешћем. Мисле: „Има то људи, који се кају и плачу, кад се опију." Тако чича Леонтија купи библију. У побожној својој души осећао је задовољство са те сретне куповине. Радовао се, што ће ових дугих јесењих и зимских вечери провести многи сладак час у читању свете књиге. У духу гледа своју кућу као мали храм, у којем почива слово божије. У добри час дошао Крањац. „Па деде, да попијемо и алвалук на пазар. Напи, Мито брате, напи," рече домаћин. Мита ништа не одговори, већ само остави бардак на страну и диже се, па оде батргајући се у виноград. За мало па се разишло и остало друштво од тутора Леонтије. Кад је Мита отишао у виноград, затекне онде газду од винограда, а дошао да однесе кошнице у село. „Ти си, несретниче, опет пијан. Скиташ се и пијеш, а гле овде нема две кошнице. На поље из винограда, не требаш ми више!" Тако му отказа пударину. ће се.)