Stražilovo

374

Б р . 24.

ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК. (ПЕТЕФИ.)

м та је то горе? Је ли небо | Ил гроб? Да, гроб је, у ком лежи Мртвачки грдни сандук — земља. А онај тамо сјај над нама Је л сунце? Ил је гробна жижа? Да, гробна жнжа бледа зрака, Што но светлуда гробној ноћи И мала таму рујно-жуто. Свуд је тигаина . .. Само чујем ... Ја не знам, шта је сред тишине: Је л девин глас ил тичја несма? Не, није то, већ... дрви глођу У сандуцима хладне мртве И пију очи ... оне очи, Које љубављу негда сјаху, Ил нламтијаху људском мржњом, Ил извираху из њих гадно Као игго вире проститутке С прозора својих — гордост, обест, Ненавист, презор, нискост душе. Те очи пију црви ... Па је Сад хладно срце, тај малени Пакао, у ком се врази легли И у ком гломача порока

Гораше огњем неугасним. Но сад је свему крај. Све ћути. Не каља нико име другог, Не продаје се домовина, Не злоби брату, пријатељу . . . Нит иког више гризе савест С овог ил оног дела злога. Но савест је већ. давно мртва: Колено доба новијега Знало је њу тек из чувења. Свему је крај већ. Све је мирно. Склопљене очи. Хладно срце. Сам ја још један живим ево У тој шупљини, у гробници, И тугујући чекам неког, А кога? Смрт . .. Но још је нема. Ох, жури смрти, не бој ме се, Што негда с тобом мејдан дељах: Ја нисам вигае ко сам био, Што сам у когатац сваком игаао: И судбини и целом свету. Слободно ходи. Предаћу се, Јер иемам снаге. Слаб сам ирагаак.. Ти буди олуј. Одувај ме!

В. Бранчик.

ОЛГА.

ПРИПОВЕТКА И 3 ЖИВОТ НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЕА. (Наставак.)

А.

ожда би сувипшо било и казивати, да ја никад нисам много давала на снове, али морам ти признати, дамејетајсан мало узнемирио. Када се сутра дан нађох са Ружићком, поче ми она поново говорити о Павлу. »Знате ли ви«, говорила ми је међу осталим, »да нема смисла, што од мене тајите, шта је било међу вама и Павлом. Та онје са мном говорио о вама, да, и то тако говорио, да се ја надам најбољем свршетку, а ето ми крај свег обећања не јавља још ништа. Пристао је, да му чувам оно мало заштеђених новада, казивао ми је, да ће пристати, да га употребим око његове женидбе, бог зпа како се брииуо за ваше здравље, које вас је у ово последње напустило и — а иајносле што да вам тајим? — признао ми је, да је и вама по нешто говорио о својој љубави. Па реците ми искрено, шта вам је рекао.«

»Немојте ме ништа питати, ја вам не могу рећи ништа«. На неколико дана иза оног мог сна, седила сам сама у соби. Било је вече. Соба беше осветљена тек само месечевом светлости, а ја сам седила на дивану, који је некако био у присенку. До мене је допирао весео кикот и певање — у нас је тог вечера било много гостију, но мени је годила самоћа. Та имала сам о многоме да премишљам. Крај моје душе пролетали су редом сви случајеви из мог живота у последње доба. У заношљивом миљу причуле ми се многе Навлове речи, које ми је казивао у последње доба, кад бејасмо заједио. Не знам, колико сам тако седила. Када се тргох из својих сањарпја: на вратих се указа једна моја пријатељица, која је прилично касно дошла. »Олга, јеси ли ту?« викиу завиривши у собу, а када је иозвах, уђе и седе уз мене.