Stražilovo

376

СТРАЖИЛОВО

ујна, да је разговарајући са ујаком о мени и Навлу смислила један план. »Ујак ти,« започе она, »жели, да ја пишем Павлу, да му кажем, како си ти, а сад ио твом казивању и ми, тог уверења, да он тебе љуби, да ти мислиш, да је он човек на свом месту, и да се на ту женидбу склонио само за то, да својима угоди и да их испомогне, па како смо ја и он ради, да вас усрећимо, постараћемо се, да на твој малени мираз додамо толико, колико је њима у овај мах потребно. Рећи ћу му, да он са тим новцем може располагати, како хоће. Нека га понуди својим родитељима као иомоћ, нека га поклони сестри за мираз, једном речи нек ради с њим шта хоће, ми га никад нећемо питати, куд га је део. Ја мислим, да ће он нашу добру вољу и ноштену намеру разумети, па ако је доиста човек на свом месту, ако је онакав, за каквог га ти држиш, он ће нам за најкраће време јавити, да је од своје пређашње намере одустао и да нам нријатељски предлог усваја.« Тако моја ујна, а мени чисто криво, што она сумња у Павла, па једва нађох речи, да јој се на њеној доброј вољи захвалим. Најпосле је замолим, да ми остави мало времена, не бих ли о свему размислила. А то сам морала. Знала сам, да је Павле имао мом ујаку много што шта да благодари, јер му је исти огромних услуга чинио; бојала сам се, да му ујна о томе не би што спомињала, и да га том не би можда и нехотице нагонила, да пристане на њен предлог; страховала сам, да он не би ма и за тренутак посумњао, да му се ја можда силом намећем, а то не би ни за свет, па ни онда, да сам га још једаред тако љубила. А најпосле теби, која ето знаш од почетка, вакво је моје држ,ање према њему, теби, која ме знаш, готово не треба то ни да кажем. Да не би дакле свега тога било, замолих је, да мени уступи, да ја напишем то писмо. Она се с почетка одупирала но доцније је пристала, али под тим условом, да иисмо то напишем код Ружићевих и да га Ружић адресује, јер иначе, вели, неће бити уверена, да сам му писала, и да речем Павлу, да на то писмо одговори њој или самом ујаку. И — ја сам нисала. Рекла сам му све, што ми је било на срцу. Ређала сам у писму мисли своје онако, како је која искрсла. Сећам се, да сам му рекла све, што су ми ујак и ујна наложили. »Ја не стрепим да ћете ме ви криво разумети,« завршила сам, »јер ви ме

познајете, па за то вам и велим: ни за тренутак немојте мислити, да вам се намећем. Све ово казујем вам ја с тога, јер ми се чини, да имам права да пожелим нама обојима срећу. Али и опет вам у свему остављам слободну вољу. Не обзирите се на последице, радите онако како вас учи бог и ваша савест.« На те речи сећам се врло добро. Са великим нестрнљењем очекивали смо сви одговор од њега. И одговор стиже. Али какав? Све нас је задивио. Он се изражавао, да није изабрао девојку по родитељској или по братовљој вољи већ по својој, и да његови не требају од њега никакве помоћи. Иза тога писма, које бог зна из каквих узрокаиније писао мом ујаку ни ујни већ Ружићу, сви су из моје околине поминшали на њега с гнушањем. А ја? Бог би знао за што, мени се чинило, да они немају право. Ја са;м мислила, да они не умеју да појме, како је оном, који из мушкога ноноса не може да призна, да се мора да покори туђој вол.и; чинило ми се, да не умеју замислити, да има и таквих л^уди, који из скромности неће да признају, како се другима за љубав жртвовали. А што је писао тако, и иосле понуде мог ујака. чинило ми се, да је с тога, што је можда његовима и опет мој мираз био мален. Али све је било бадава, ја га у мојој околини никад не могох извинити. Једно је било до душе, чему сам се ијазачудила. Ја писам могла да појмим, какојемогао у том писму вређати Ружићеве. Он, који је са Ружићем заједно радио, који је у њиховој кући био примљен као најближи сродник, кога је Ружићка увек, а особито у болесги му, пријатељски назила и иеговала, и коме је најпосле Ружић толико добра чинио, да је само његовим заузимањем дошао до онога, што је био — ои је све то могао да заборави и да их својим неупутним понашањем вређа. За што? То нико пије умео да пронађе. Међу тим се ближио дан његова повратка. Ја сам за све то време била мученица. Кад онда нисам изгубила намет, нећу никад. Биоје до душе један начин, којим бих се ја исномогла била — али тада би и опет патио он, ајасам га жалила. Кад већ мора бити један жлвот загорчан, нек не буде његов — нека буде мој! Ја сам се уздала у своју снагу, п манула се свега. Истина да ми је било тешко, јер ја пред светом нисам смела бити друкчија, него онаква, какву су ме знали од пре, а понајтеже ми је