Stražilovo

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

375

»Имам да ти кажем нешто ново« рече тада. »Помисли само, Ружићка је добила од Павла писмо, у којем јој јавља, да је испросио ону девојку, коју су му његови наменули«. А ја? Нисам нала у несвест, нисам ни вриснула. Та ја сам научена на јаде, под њима сам и очврсла. Знам само, да ми је сво тело обузела нека дрхтавица, а у исти мах осетих, као да ми се крв слива са лика па пада кап по кап иа срце; јер када се прихватих чела, беше хладно као лед, а срце ми је тако набујало, да сам мислила, препући ће. Говорити и нисам могла, јер се зуби тако уконаше у усне, да је са њих крв потекла. Тако је то трајало неколико минута, па после сам опет била мирна, или боље да речем: умела сам бити мирна. А тако је и требало да буде. Та у нас је било друштва, а нико. нико иије смео знати. шта сам ја осећала. Изменух са пријатељицом још неколико речи, па онда је нозвах, да идемо другатву. И ја сам још тог вечера играла, певала и разговарала на сву меру. Само док сам говорила, био ми је глас тако иромењен, да ми се чинило, као да место мене говори нека са свим сграна особа. Тако је протекло цело вече, а тако и цела ноћ. Ја сам легла, али не умем ти рећи, како сам се осећала. Нисам спавала, то знам, али знам, да сам лежала непомично, и да нисам нигата мислила, ама бага нигата. Било је то неко чудновато бесвесно стање. Само сам на грудима осећала неки терет, можда за то, гато ми се сузе на очима следише. Нема сумње, да сам могла плакати, било би ми лакше. Чим је свануло, дигох се, одох Ружићки и рекох јој, да све знам. Она ми поче казивати, како се том свршетку чуди, јер по његовом казивању, као и но понашању му према мени, надала се она друкчијем свргаетку. Рече ми, како га с тога и она и муж јој осуђу.ју а особито му замерају, гато им је на неки чудноват начин писао. »Овако пије требао јављати о својој женидби ни најстранијима, а камо ли нама. Замислите само, не рече нам ни имена своје заручнице. Ои просто јавља, да се агени, и иште свој новац, који му је сад нуждан. Мој муж је на сву меру огорчен«. Тако је заврншла. Заигатем од ње Павлово писмо, она ми га даде, али је прогало доста времена, док сам га развила. У њему је од речи до речи стојало ово:

„Драга РужиИкаДошло је време, да вам јавим да сам исиросио девојку. Ону исту у Н. Нека ми Ружи~& на~ђе стан и нека ми одмаж пошље моје новце а ја кад се вратим, до%и Лу ио њиж." Осим овога, билоје у писму том јога и већег несмисла. По свему се видило, да је морао јако бити збуњен, кад га је писао. Па видига, тек тада, када сам нрочитала његово писмо, грунугае ми сузе. Читала сам то писмо по други, па и по трећи пут, а никако да нађем свезе у мислима. Јадни Павле! Само ја могу знати, гата га је стало, док је написао то писмо. Сви моји а с њима и Ружићеви почегае га осуђивати, што се дао од својих тако завести, јер да ту девојку није узимао игго је волео, о томе су били уверени из небројено много узрока. Та и само његово писмо гонило их је, да тако мисле. Или зар тако пигае човек, који се жени од срца? Зар за своју будућу жену није имао нигата друго да каже, већ— ону исту из Н. ? Зар је у брак ступао са таквом вољом, да о том кораку није нагаао за вредно ништа више да каже, до оно, што је било у писму? Тако су оии говорили и најпосле му замерали, што није одмах казао, да тако мора бити, што се и према мени онда није друкчије понашао. Можеш мислити, како је мени било док сам их слушала. Од свију, што су га нападали, понајстрожији је био мој ујак. Он је чак тако далеко ишао, да је мислио, Павле се са мном само титрао, и сматрао је цело његово понашање као некарактерно дело. А то га је вређало,јер је замишљао, да је од Павла друкчије погатовање заслужио. С почетка сам мислила, да им ништа не казујем, шта је било међу нама, али кад сам видила, да су га стали све више и више осуђивати, почела сам га бранити казујући им, да се он тим поступком жртвовао. Они су ме зачуђено гледали. »Да,« завршим, »он се жртвовао, то вам велим ја, ја, која сам уверена, да ме љуби.« И тада им приповедих све, све гато ето сад знаш и ти. Слушајући ме нису могли доста да се начуде, што га ја браним, ја, којој је он толиких јада нанео. Али ја нисам могла друкчије, јер сам знала, да је том женидбом принео својима велике жртве. Хај, да ли су они све то заслуашли?! На неколико часова после тога рече ми