Stražilovo

Б р . 26.

СТРАЖИЛОВО

413

здраве, а неке се већ гробу нриближују — то им на лицу читаш —; неке се заносе са својим драганима, а неке уздишу и јадају се својим другаридама, да су иесрећне — три је дана, како им драган није писао! . .. или их је изневерио. С њима сам ушао у женско телеграфско одељење: гледао сам, како нежне руке сиротих и увелих девојака раде на телеграфском апарату, шиљу и примају депеше. Како ли их тек беше видити, кад надође олујина, па морадоше прекинути рад и обуставити струје, јер гром удари до саме штације. Био сам с њима и на једној домаћој вечерњој забави: скупиле се веселе девојке и чила момчадија, па играју, невају, веселе се, шале се, баш као кад се ми код твоје куће забављамо. Тамо истина не беше Илије, да засвира Раамаженку, него је на гласовиру свирао некакав грбоња, а лепа једна мома повела је стару талијанску игру Тарантелу. Присуствовао сам и игранци на великој једној талијанској лађи; испратио сам у манастир једну девојку, коју је изневерио драги, а био сам и сведок свечаном чину њеног калуђерења. Тужна је то свечаност, особито кад приступи стара игуманија с великим ножицама у руци, на јадној девојци одсече златну косу!... У девојачком друштву гледао сам страшну лаву, коју избациваше Везув, и која затрпа нека оближња села и прогута неколико жртава, па и младу једну жену, која као да је сама потражила смрт, да се ослободи свог маторог и суревњивог мужа. Одатле сам се обрео у трећи разред девојачке школе. Тамо сам слушао, како девојке певају, како им професори предају и како ученице вешто заговарају учитеља .веронауке, јер нису знале лекцију. Једна запита учитеља: „Је ли истина, што неверници кажу, да је Исус био и сувише попусљив, кад је опростио Марији Магдалини?" Бедни се учитељ ушепртљио, па ни да обели!... После свега овога вредна прииоведачица представи ми једну уседелицу, коју више ништа не могаше ни обрадовати ни растужити. Признати морам. да ме ретко која књига занела и одушевила као овај „Девојачки роман" Матилде Серао. Ово није роман у обичном смислу романа, него пет нриповедака (Женско телеграфско одељење. — Калуђерица. — !ава. — Девојачка школа. Даље не.). Свака је приповетка засебна целина, а за сваку се може рећи, да је психолошка студија девојке и жене у разно доба старости. — Напомеменух, да се у овој књизи читалац срета са двеста девојака, а свака је врло карактеристично описана. Чисто се човек чуди, како је вредна ова Талијанка могла подићи овакав горостасан мозајик девојака. Да није то с тога, што је Матилда Серао девојка, па јој је позната девојачка душа?!... Разнолич-

нијих типова, пластичнијих слика девојака и жена, тешко је игде наћи! Ону девојачку наивност, оне девојачке шеретлуке, оно девојачко ћеретање, шапутање, уздисање .и занос, ону девојачку љубав, оне лепе девојачке љубавне интриге — све је то тако верпо и живо представљено, да читалац мисли, да се с овим девојкама негде видио, састао и разговарао. Кад читате опис вечерње шетње у неапољској башти, чипи вам се, да и ви осећате онај благи јесењи иоветарац, да чујете музику и да у веселом друштву једете сладолед. Најлепша је приповетка „Калуђерица", па и ако се бави таквим предметом, да се списатељка могла врло лако изгубити у прост романтицизам, ипак се она знала одржати на висини реализма, оног реализма, који пе прелази границу уљудности. Реализам Матилде Серао није реализам Золе. Она не слика блуд, не тражи алем-камен по каљугама, него даје слику правог, истиног живота. Њени су типови верни, живи, које видите, чујете и осећате. Представља девојку онакву, каква је, с тога није узела једну девојку, да изнесе један моменат из девојачког живота. Узела је двеста девојака: оволиким бројем и могла је насликати све фазе и нијансе девојачког живота; оволиким бројем тек је могла приказати и добру и злу девојку; скромну и алапачу; богату и сиромашну; здраву и болесну, као што је оволиким бројем могла насликати: шипарицу, поличарку, удавачу и уседелицу. Па се ни на овоме није зауставила, него, да би слика била потпунија, изнела је и неколико типова: младих жена, уцовица и наџак-баба. Све је ово заоденула лепим и елегантним рухом, које је својствено Матилди Серао. Далеко би ме одвело, кад бих се упустио у дубље оцењивање рада Матилде Серао. Она је предмет за дубљу студију, и није се преварио један талијански критичар, кад је казао, да је Матилда Серао написала најлепше странице талијанског романа. Свако њено дело леп је приновак талијанске књижевности, а гвеним умним производима диви се образовани свет. Један познаник причао ми је пре неколико дана, да је у једном руском лисгу читао врло лепу студију о Матилди Серао, и да су скоро сви њени списи преведени на руски језик. Па ипак ова вредна девојка, која је својим делима обилато обогатила талијанску књижевност, тек је у двадесет треИој години. Рођена је 7. Марта 1865. год., а 1879. г. издала је нрву збирку својих радова под насловом „1)а1 Уего". Од многих њених дела, код нас је нешто мало преведено у подлиску „Српског Листа", а у „Виделу" причица „Мали Павле". „Девојачки роман" („11 готапио (1е11а &,псш11а")