Stražilovo

402

СТРАЖИЛОВО

БР. 26.

пијани Сумраковчани и не падоше преко њега. Е, богме, било је ту и ћушака, док се нису у шеширима сноразумели, док, т. ј. нису пронашди, које је чији, јер су сви били у блату уваљани. После тога су један другог кривили, а највише Миту, што је он први пао баш онде, куда су и они морали проћи, те су тако, „трезни трезначки", и они попадали преко њега. Осим тих главнијих и отменијих људи било је на бабињама Младеновим још много и крштених и некрштених Сумраковчана. Скупила се сиротиња, Цигани, Мађари, који су кадгод радили летину код газда-Саве, па се сви изопијали. Поред тога се неки међу њима, који су сачували најбоље присуство духа, побринули и за сутра, напунивши крадом бардаке, што су их под кожухом носили. Сви у кући пазили су дете као очи у глави. Ни мува није смела пасти на њега. Ако мали Младен што зажели, сви трче, да му жељу испуне. Чича Сава је био куће старешина, ал Младен и над њим. Њему је и деда морао бити послушан. Кад је био мало одрастао, често је молио деду, да се с њим игра коња: деда да буде коњ, а он кочијаш. Деда шта зна, ухвати га за руку па трчка с њим по дворишту. И он се са свим подетио. Дете једро и крупно. Расте као из воде. Са све му његове снаге одише здравље. У великим, бистрим очима као да се огледало небо и мудрост. Правилност и најнезнатније црте на лиду здружила се са живим и милим погледом и тако у заједници сачињаваху потпуну лепоту телесну. Изгледаше, да сесве, што је било најбољег у крви породице ча-Крстиних, спојило у њену најмлађему изданку. Сваки важнији тренутак у животу Младенову славио се у кући као каква свечаност. Тако ночевши од крштења и ноступавнице, па кад је у школу пошао, кад је понео прве гаће, кад је очитао први пут на Божић апостол. У кући велика радост, а учитељу увек прасе, а колач ил боцу вина сваки час. И учитељ га је најбоље учио. Био је то још онај стари учитељ, о коме се већ било почело сумњати, да није чист, јер је тако дуго био учитељем у Сумраковцу. Он га је учио, како је знао, по оном старом методу. Но ма да је метод био тако тежак, бистрина детиња од играчке је све савлађивала и Младен брзо научи читати. Кад је знао и разумео у накрст сву читанку, онда му учитељ да но коју своју књигу, у којој се нашла која нриповетка или басна. А Младен је радо читао, што му год до руке дошло. Кад је свршио сеоску школу, хоће деда да га да у Сегедин, да дете научи мало мађарски. Младен пристаје. Тако проведе у Сегедину неке две године дана.

Каква је радост била, кад је Младен о школском одмору дошао кући ! На станицу железничку изишао је пред њега сам деда. (Они други се бавили око летине, која је била у највећем јеку). Чим се сишао с кола и сви га редом ижљубили, одмах отрча у вршај, да тера коње, док их није тако замрсио, да их једва размрсише. Сви се смеју од милоште, а деца највише. Кад је оставио вршај, заиште, да појаше риђу, који је с другим коњма у вршају врхао. Слуга одмах потрчи, да му жељу испуни. „Окани се тог посла", —вели му отац Леонтија, „не можемо ти дати коња из вршаја. Треба да се ради. А у недељу га јаши, кол'ко ти је воља". „Бре, подај му, Лецо, нек дете протера вољу. Од кад није јахао. Доста је коња, изгазиће", вели опет чича Сава. Није друкче, већ одрешише риђу, а Младен га узјаха и погна по башти, а башта детелином засејана. Мазе тако Младена сви, а у њему расте самовоља. Па и та самовоља свима мила, сви јој се смеју. Само стрини не беше мила. Она је тако омразила размаженог синовца, да га готово није могла очима гледати. Што се Младен лепше развија, све га већма мрзи, са његовом самовољом расте напоредо и њена пакост. „Ух, ча-Крсто, проклети ча-Крсто!" Такоје тајно клела младога потомка ча-Крстина, кријући готово и од саме себе ту клетву. Омрзла не само Младена, него и целу породицу свога мужа. Кад Младен навршио две године у Сегедину и вратио се кући, настаде питање, шта ће с дететом. Дете би даље на школе и то на српске школе у Карловцих или у Новом Саду, па и очина је то воља. Ал деда више не може да издржи без свога унука уза се. „Нек он буде паор", вели деда, „има на чему. Ето, то ће све бити његово. Шта ће му школа, има ода шта живити". Младен остаде, дакле, код куће, да се упути у паорску радњу. Из почетка није му пријањала Бог зна како уза срце паорска радња, волио је шарати и књиге превртати. Касније се њој све већма привикавао. Него је Младен љуто непослушан. Деду, оца и чику и воли и слуша, ал другог никог. Стрину ни у врштец. Е, а стрина Ленка хоће да покаже, да је старија. Она из добре газдачке куће, а јединица у оца. Држали и њу некад као мало воде на длану. Стрина и синовац чешће се споречкају, ал више као онако из шале. Док једаред не дође до озбиљна сукоба. Стрина чак хтеде ћушити Младена због неке кривице.