Stražilovo

БР. 26.

СТРАЖИЛОВО

407

Милици, која баш у тај паЈ) сгала па гледа кроз отворено окно, учинило се, као да се онај осврнуо и погледао овамо на бели дворац. IX. У Борју је изборно кретање све живље из дана у дан. Отпочела је непријатељска и безобзирна агитација. А ова је тим жешћа и страснија, што се надмећу две домаће, народне странке, које се до сада нису батп много делиле. Кад би били нремци Немци и Словенци, текло би агитовање по старом утрвеном путу. Стари би се премци борили већ по обичају, оружјем истрошеним и поломљеним дуготрајном борбом, и све би се свршило по неком укорењеном, обичајем узакоњеном методу, који не би могао тако заоштрити противности међу изборним кретањем. Али данас је друкче! Два непријатеља, до сад једна целина, један живот. ухватили се у коштац, одељени тим већом мржњом, што више познају једап другога слабе и јаке стране. Па како у том није достајало међусобно трвење, посегли су у нриватан живот, — то је ново, страшно али и гадно оружје. На челу једне странке је кандидат Храст са својим страсним, но умешним агитаторем Кореном. Другу предводи господин Антун, а потпомажу га тајно немачки, или боље немшкутарски живљи у вароши; па они се боре исто тако страсно, препредено и безобзирно за свог кандидата Медена. Становништво — варош има преко подругу стотину бирача — поцепало се међу собом, да не може горе. „ТНта? Да бирамо доктора, тог кајишара, који зарачуна за сваку исписану страну две, три форинте!" виче шеширџија Бренцев једно вече у крчми. „Аха, ти ћеш радије бирати ону ципију, од ког није још нико добио ни новчића више, него пгго га иде; ону маму — ону..." одговори му касапин Кожа љутито те зали последњу реч ттивом. ГСожа није још заборавио афере с нредстојниковим пинчом, па је противан сваком, уз ког су владини људи. Виком и на тај начин разговара се по крчмама и другим јавним местима. И интелигенцију обузела на послетку та страст, као прилепчива болест, а појави њени носе на себи знак раздражености. Странке су подједнаке. Агитатори знају, да ће одлучити избор врло мали број гласова, можда два или три, па за то се упели из петиних жила, да сачувају добивене а превуку к себи противне гласове. Све је удешено, бојне чете пребројане. Па ипак нобеда зависи од тога, уз кога ће пристати човек, који има одлучну реч у вароши, али који се није још до сад умешао. То је поседник Боле. Он је био отиутовао важним пословима. Како се

у трговини с дрвима, чим се он највише бави, догодио важан обрт, то не може тако брзо кући, као што је и сам желио и као што су од њега јавно и из дана у дан жешће захтевали његови пријатељи. Господин Антун добро зна, каква опасност прети њему и његовој странци, ако се Боле прикључи Храсту; а ни он, ни окружни предстојник, — о Медену пак није вредно ни говорити, што господин Антун најбоље зна, — обрати се препредени канелан на политичне вође у граду и каже им прилике. Надао се отуд уснеху. Храст је сигурно рачунао на Болета и оштро нанао у неколико скептичног бележника, што је овај једном на договору, кад се повела реч о Болету, као сумњајући слегао раменима. И Корен се тврдо узда у Болета. После више писама и брзојава добије Храст ипак нанослетку глас, да се Боле враћа сутра на вече. Било је на неколико дана пред избор. Храст, који је, у супрот великом пријатељству са Болетом, ипак велику важност полагао на то, да се с њим састане и коначно углави, науми, да га дочека на Дренову, те се већ после подне, одвезе са својом женом онамо. Свом главном помоћнику Корену рекао је, да и он пред вече дође онамо. Коме милије него Корену? Од оно доба посећивао их је увек, кад год не би имао после подне много посла, и све је вигае госпи улазио у вољу. Сам се пак из дана у дан све више подавао својој тихој, но тим страснијој љубави према Милици. До недавно смејао би се тим осећајима, а и свакоме, ко би му то предсказивао. Већ му је тридесет година, па навикао био, да мирним погледом гледа овај свет, јер се у својој многогодишњој борби, коју је морао водити за насушни хлебац, отресао многих младићких идеала и илузија. Али је ипак остало нешто још од оног старог. И сад, кад га тако изненада и силно обузели љубавни осећаји, може тај човек да сања и сања као младић у двадесетим годинама. Но крије своје осећаје. Иа ако људи и знају, да често полази на Дреново, ипак не може нико да се досети, шта је прави узрок тим посетама. Једини Руда у својој љубомори у неколико слути, али се чува, да се не изда. . . Корен је после мучног и страсног рада за ово неколико последњих дана, који су били носвећени једино агитовању, дошао на Дреново скоро душевно уморен. Боле није још дошао, очекују га тек вечерас. Цело друштво, домаћица и њена ћерка, Храст и његова жена седе као обично у врту. „Но, има ли дапас после подне што ново?" запита доктор дошљака.