Stražilovo

409

ариљским (моравичким) и градачким (чачанским) и да кажемо с дабарским (у м. Бањи) и браничевским митрополитом — и без игумана српских: мелешевскога и сопоћанскога, рашкога (ђурђевих Ступова) и градачкога, морачкога и врањинскога ваљда се није могао држати сабор за избор патријарха свију српских земаља и приморских? Није се могао држати, а и није се држао такав крњи сабор, јер у повести и постављењу трећег патријарха српскога, ћир-Јеврема, пише: »Сћвороу же СкБ|>АК1110у С6 II 0 I! С Л Т, IIII № 1.1 ћ К II С 7 Д Д Д ^ Д р Д II 'К 0 V рћд тогдд н д у е л 1» с т к о уш тнхћ, прншћсткшо же бмкћшоу мнт|)0п0дит0м1. ii №пнс1(опом1. ii у1.ст1.ш.1мб нгоумдиом, н кбссмог с,1. вороу с I. Брлкшоу се к 1. кеднкоуш 1|р I.к о к 1. пдтри га рхн н> рскомоуш II ск" и т. д. Сабор се дакле сабрао повелењем не једнога кнеза Лазара већ и ђурђа, великога господина ђурђа Балшића, јер тада су њих двојица били начеоници у с-рпским земљама; и да ђурађ Балшић, који је тада био господар или господин не само у Зети, у горњој и дољњој Зети и у приморским земљама, што је около Дубровника, већ и у великом делу старога Подгорја и у будимаљској жупи и у Хвостну, где је била столица српском патријарху, и у Призрену и његовој области, — није пристао на сазивање тога сабора у Пећи и да није саизволио, да се на сабор позову и да доћи могу и они прво поменути митрополити: зетски и хумски (ако је т. ј. тада било српског епископа у Хуму и Требињу, јер од Данила, потоњег архиепископа, који се од год. 1317. па док није постављен за архиепископа, називао епископом хумским, па све до времена патријарха српског Јована (1592.—1614.), не налазимо трага српском епископу у Хуму), будимаљски, хвостански и призренски, не би се састао онај часни, свети и преподобни сабор дне 3. Окт. 1375. у Пећи, у патријаршији. У животу приподобнога о. Петра коришкога каже се зањ, да је био » отб стрдпм ДноклнтТн хкосткнскме — отк селд Оушемнрд" а и отачаство преподобном о. Јанићију девичком бијаше такођер по проложном житију његовом »нже отк д \ о к л н т ј е фостднскме." Краљ Милутин је по житију и цароставнику дао сину Стефану, кад је враћен из Цариграда, »нт.котоуроу усстi, от i. држлвм тоунм воуднмкскмб (будимаљске) нд-вже гемоу хрдпнтн се ; а Григорије Цамбљак, који је написао живот истога Стефана на крају XIV. в., назива ту страну, куд је Стефан послан, „иикоторо д i о к д н т i н с к о мђсто . " Но Будимље је стара српска жупа и Хвостно је Немања отео од Грка и приложио земљи отачаства свога, али и Будимље и Хвостно било је неко време у власти го-

сподара зетских (диоклијских): Вукана, сина Немањина, и ђурђа Балшића, на се у писаца XIV. и XV. века обе те области узимају у зетске стране. Сабор се дакле сабрао повељењем Лазара и ђурђа, »тогдд мдуедксткоунннгнхћ"; а што или зашто и ђурђа Балшића од г. 1368. католика? Зато и ђурђа повељењем, што је ђурађ у једном делу Хума, у Требињу, у Зети и зетским странама а наиме у Хвостну и Призрену господовао, те као земље господар имао и он нешто рећи у питању сазива земаљскога, сабора ради избора српског патријарха у Нећи. Сабор је дакле, »скетмн н Ућстћпмн н нрг,подоснмн Сћворћ," тржаствован »кћ лт,то 6884. мт.сеџд октокршл ш. 3. дћнћ, нл ндметћ скештеномоуусннкд Днопнсшл Лреоидгнтл" и саборно би изабран за српскога патријарха старац-пустињак Јефрем, родом од трновских страна, дакле Бугарин, који се родио око 1311., покалуђерио око 1334., а покалуђерио га је неки старац Василије, који је живио у пустињи у пећини; отуд је отишао у Св. Гору и дошао у манастир Хиландар и обипгао сву атонску гору; кад наступе агарени на Св. Гору, склони се он с некима од својих ученика на неко острво (Ибровски остров близ Псифова града?) и тамо га поставе за настојатеља; и отуд дође у српску земљу и с благословом патријарха Јанићија (1346.'—1354.) живио је у пустом месту код м. Дечана постећи се и молећи се. Кад цар Степан умре (1355. г.). наступе зла времена те разбојници мислећи, да у старца Јефрема има блага, мал га на мачевих не разнеше, но он би избављен. Чувши за то патријарх Сава (1354.—1375.) призове га к себи те му сагради ћелију у Ждрелу у каменој нештери близу Средње Горе, и ту је провео Јефрем много година и походио је често патријарха Саву. Кад је старац Јефрем изабран за патријарха, било му 64 године од рођења, и Та стани, ако Вога знаш, и престани већ једанпут о том пустињику Јефрему, родом Бугарину! Та што не причаш већ једанпут о венчању Лазаревом у Нризрену граду на царство! Шта си заопуцао толико о том странцу, Бугарину Јефрему, који »стрдШ.НГ.0 стрднћсткокдкг. стрднћсткнге" своје у пустињи је оплакивао и напослетку дошао у хвостанско ждрело у пећину, да из пећине изиђе и узиђе на српски патријаршијски престо. Та сити и пресити смо ми тих бугарских пустиножитеља, и бугарских просветитеља философа; и зар нисмо могли бити без њих ? Неблагодарни роде или правије одроде! А ко ти је описао ону погибију српску на Марици и како је пропао краљ Вукашин и брат му, онај храбри муж, деспот Угљеша, и како им кости непогребене осташе, и како племе српске господе у седмом роду или колену нреста? Записао је и опи-