Stražilovo

418

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 27.

НА СТРАНПУТИЦИ.

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА. НАНИСАО МИЛУТИН ЈАКШИЋ (Наставак.)

IV. 110 други пут отишао је Младен Крстин Карлу Брежовском, да се разговара с њим о том несретном процесу, и да га пожури мало. Никад мира души старац-Леонтијиној. Иде тако Младен, па гледи преда се, удубљен у мисли. Нит се осврће куда, нит мотри на што. Тако се замислио, да је прошао Карлову кућу, па се онда од једаред трже и врати натраг. Кад по други ред закуца на врата, зачу се изнутра женски глас : „ Слободно!" Он уђе унутра и назове Бога. Мало се збунио, кад је у соби затекао саму Марију. Она је седила крај прозора и читала нешто, а на столици до н>е лежи довршен шав. Кад је Младен отворио врата, она устаде са столице, — као да се тргла из некаква сна, и ириђе му ближе. „Је ли код куће господар Карл?" запита Младен, а и не гледа на Марију, већ му поглед лута по соби. „Ја мислим, да је у бирту." „Е, па онда идем у бирт." „Можда ће се скоро вратити. Седите мало и причекајте га. Време је већ да дође." Младен седе. Усуди се запитати Марију: „Шта ви радите? „Ето зачитала сам се, па и заборавила на рад. Читам свето писмо. Сва сам се била удубила у њега, па кад сте ви куцнули, тако сам се тргла. Прође ме сву језа ... Ох, како је лепо свето писмо. Јесте ли га ви кадгод читали, Младене?" „Јесам, читао сам нешто", промуца Младен, па онда устаде да иде, не би ли избегао даљи разговор, јер се бојао, да на њена друга питања не ће знати одговорити. Већ ухнатио за кључаницу. „Сад ће он доћи, тек што није ту. Што хитите ■гако? Седите мало па причекајте." Младен седе, ионда му се брзо учини, да није требао сести, и устаде опет, поцрвенивши због те збуњености. Зграби шешир и оде, једва рекавши „збогом." , Нагло, наглије нег обично упутио се Младен према сеоској крчми. Уз пут помислио у себи: „Гле, она чита свето писмо. Ко би мислио ?" Њему се то учинило тако чудновато. Идући тако нрође и поред цркве. Стари црквењак лено је отворио њена тешка врата и ушао је,

да одзвони на вечерње. Из цркве се просуо онај пријатни, светињски мирис, који побожну душу тако уздиже. Младен ту заста, скиде шешир и нехотице погледа на крчму. Учинило му се зазорно, да раднога дана иде у бирт. То не воли његов баба, нити сам то кадгод чини. Успорио кораке, па размишља, хоће ли у бирт или кући, а гледи ђаке, како иду из школе и сви љубе у руку стару попадију, која се у то доба увек нађе на улици. У то наиђе на Карла. „Од куда ти, Младене?" запита Карло. „Баш од вас." . „А куда?"„Пошао сам у бирт, јер сам чуо, да сте у бирту. Рекох, да се разговарамо, ал овако ће још боље бити ..." „Е да," рече Карло, „хајдемо баш у бирт. Онде се можемо поред чаше вина на тенане разговарати." Шта ће Младен, него хајд, Уђоше у сеоску крчму. Тај храм Бахов је голем, какав и приличи — не своме патрону, већ. — његовим верним ноклоницима (а у Сумраковцу их је леп број). Преко од крчме стоји школа, која би са своје запуштености, низине и тескобе морала бити позната у целом тамишком Банату, да, то јест, нису' и све остале транталске школе исте такове. Какав филозоф путник могао би, сравњујући крчму и школу, праведно узвикнути: „Пазите, о Сумраковчани, да вам крчма школу не прогута". На то би — знам напред — томе мудроме путнику какав још мудрији Сумраковчанин од прилике овако одговорио: „ Паметним људима и не треба велика школа". Тој лепој досеци би се слушаоци тако грохотом насмејали, да би многоме дугме пукло на огрлици, а надмудрени „Доситеј" морао би се скупити и тражити глунљи свет, ако хоће о школи да им придикује. Тај Бахов храм, коме је, као што је опште познато из старих приповедака, нри стварању света ђаво темељ положио, слави славу своју свецем и недељом, исто, као и права црква. Али радним даном више крчмар дочекује и исираћа својих парохијана, него попа својих у цркви. Сеоска крчма у пуном смислу одговара свом културном задатку. Ту прво вино и ракија из несиоразумљења често разбијају једно другом глане, оне мудре главе, којима школа не би имала нипгга додати.