Stražilovo

Б р . 27.

СТРАЖИЛОВО

419

То је најбоља прилика за сеоске бербере, да, пуштајући крв ил мећући пијавице, покажу своју лекарску вепгпшу. Само иа тај начин могла се развити сеоска хирургија, којој је најславнији представник био Сима берберин, до готово недостижне висине. У бирту се даље саветовали вини и невини, поглавари и други главнији људи о општим Стварима. Ту се општински рачуни склоне и вином запечате, а у дрквеној ил политичној општини тек обичаја ради преко дневног реда пређу. Ту се склапају уговори од сваке руке, ту се претреса све од дара и патријара па до Мише, сеоског боктера Ту ничу, кад ће да дође избор кнеза, кандидати за кнежевину. Кад је родна година, буде их — слава Богу, — и по седам осам јавних, а још много више њих потајно уздишу за том масном „чести". Ако је истина, да је живот најбољи учитељ, онда и то мора стојати, да је крчма најбоља очигледна и пофторна школа. Ту се чаша живота људског највећма пресипа, ту је живот Сумраковачки најживљи и најпоучнији. А некако је канда сама судбина удесила, да школски прозори гледе управо у врата од крчме. Штета, што ти прозори нису мало већи и стакло на њима мало чистије! Међу тим и тако добре очи оних старијих гигаваца могу пажљиво посматрати, шта се око крчме дешава. А тојезањих од велике користи. Кад се газда Мита, на прилику, опије, па хоће да сиђе низ степене, он не иде право, него чучне и тако се спусти, па онда не иде средином пута, него се верно држи зида, денећи сто пута више његову вредност, него онај гибљиви ваздух с обе своје стране. А ако му случајно спадне шешир, не враћа се по њега, тешећи се ваљда у себи, да је боље изгубити и шешир него главу. Из тога и сличних примера могли су Сумраковачки ђаци извући много поуке за свој будући живот. Младеж је сеоска присвајала у крчми многе племените особине као н. пр. слободу у говору, гипкост у понашању и разбијање глава и чаша. По неком младом Сумраковчанину нарасли баш ту мало дужи покти, па је почео са живином, а свршио у аришту ил под вешалима. И тако даље, и тако даље . . . Кад су Карло и Младен ступили у крчму, било је у њој осим Симе берберина, кога овамо чешће довуче жеђ за хирургичким опитима, још неколико такођер жедних Сумраковчана. Карло и Младен повукоше се у другу собу, у празну, јер су општински поглавари баш имали скупштину, па не беху ту. Седоше за један мањи сто, и Карло наручи вигга. „Како стојимо са процесом, господар Карл?" заиита Младен.

„А што ми кажеш: господар Карл? Та, и ја сам човек, као и ти. Зар није тако ? Ако су нам аљине неједнаке, ал ми смо једнаки. Сви су људи једнаки." Младен погледа управо у очи Карлу, али тако, као да не верује његовим речима. Тада тек примети, да Карлове изражајне очи исто тако проничу у човека, као и очи његове сестре Марије, која му и нехотице чешће пред очи изилази. Само је Карлово лице увело, ситно, као лимун жуто, а са Маријина, облијег и правилнијег, одсева зрак младости и леноте. Та протува и пробисвет учини се у томе тренутку Младену са свим друкчији и занимљивији. Куцнуте се и исгоппе наискап. „Питај, МладеНе, попу, кад одеш у цркву, јесу ли сви људи једнаки?" „А шта да га то питам?" насмехну се Младен. „Да видиш, шта ће ти одговорити." „А којег попу мислиш?" запита Младен. С попСтевом се газда Леонтија није добро гледао, јер је попа био грабљив човек. Једном ирекипило поштеном тутору због иеке штете, коју је попа хтео да нанесе цркви, за његова туторства. Та је ствар дошла пред самог владику, па се отуд започе омраза међу поп-Стевом и тутором. С младим поп-Милошем није се Младен никад ни разговарао. „Питај, којег хоћеш. Ал ја знам, шта би ти одговорили." „Шта?" „Одговорили би, да нису." „Па, да богме, да нису." „Е, ал Христос друкчије учи ..." „Све једно. — Донеси, Јанош, вина," довикну Младен бирташу. Обојица заћуташе, а бирташ никако да донесе вина. Ваљда није чуо. Или можда није било при руци вина, те .је морао и у подрум и на бунар. „Сећаш ли се, бога ти, Младене", започе Карло опет, „како .је поп Стева придиков'о на лањског св. Николу ?■" „Сећам се", рече Младен, а румен му прелети преко лица. „Сећаш ли се, како ти је онда осрамотио б&бу. Говори, не знам тамо, о неслози, а овамо мисли браца-Лецу и о њему говори . . . Твој баба поцрвенио, не сме очију да дигне, а газда Никола се раширио у столу, мислиш, да је његова црква, к'о да није оп крив, што је дошло до процеса. Е, ал да богме, код њега. је поп Стева сваки час, па је ту речи свакојаких. Знају се они добро." Младену као да се сад тек очи отворише. У лицу поцрвени, а у очима му запламти гнев. „Па и поп Милош хоће о томе често да говори,