Stražilovo

462

СТРАЖИЛОВО

Б р . 29.

Пливу и Земаљник" у Србији, „земљи од јунака", и за „кнеза Приица" с' села Витанице и за „Бошњанина Рељу од Тухеља" и т. д., и т. д. И мисдиш ли ти, читаоче драги, да би то био онако лаком руком и површно написан коментар, као што се у нас обичио пишу коментари на српска песничка дела? 0, немој мислити тако, већ знај, да би то био н темељито и исцрнљиво написан и тептким научним апаратом и прибором, с родословним и ђеографским таблицама и нацртима оснажен коментар ; и ту би било цитата из Равенатског ђеографа и Константина Порфирогенита и других византијских писаца. И ту би се приводила места из дела архијепископа Данила и његовога ученика и из споменика српских, које је неко други преиисивао и скупио а пон Павле Каранотвртковић издао; и нозвао бих се, чешће бих се позвао у том коментару на старога Шафарика и његове Слованске Старожитности, на Фр. Рачког и његова Воситеп1:а Ас1;а еЂ 8сћоНа; на Стојана Новаковића и његове историјско-географске студије и најпосле на дра Константина Јиречка и његове : Неегаћ-аазе и НапДека^гавзеп и Агсћаео1о&1зсће МИЉеУдш^еп; а на нашега г. Панту не бих се, — и молим те, да ни најмање не сумњаш у то, — на Панту нашег велим и његове досадашње историјско-географске студије не бих се у том коментару ни једанпут позвао; и само из те једне околности можеш закључити и себи представити, какав би, какве озбиљне, тешке и дубоке учености би пунбио коментар тај. Године 1857. не бих, па не бих ни 1867. год. а данас бих могао написати такав и тога калибра коментар на поменути Суботићев епос, али нећу, а нећу 1., зато, што нисам професор поменутог горе предмета у поменутој школи ; а да сам само професор и макар што сам овако већ матор, ја бих зацело написао такав коментар и волио бих у опште писати коментаре на класичне наше песнике, него ли писати „гаданија" и „жалостивна чатанија и маштанија" и јефтине коледаре. Друго пак нећу да се мучим писањем таквога коментара. Ја да се мучим а Панта да ужива! Јер ако би се мало и на жао дало Панти, што није и он макар и узгред само поменут у коментару том, то би он н то лако прежалио (и по тим лакше, у колико би доцније увидио и сам, да он уз ону поменуту господу није пристао), кад би само наишао на она места у том коментару, где се „изанђале хипотезе" старога Шафарика потиру и побијају новим хипотезама и где се наводи, како због тих нових хипотеза Србин Хрвата а Чех и Србина и Хрвата туче и побија. Знајући дакле, да би приказивање те међусобне туче новијих оних работника на историјскогеографском пољу, па које је работнике г. Панта од

неког доба узео зуб, велико уживање за Панту било. то нећу да му својом муком нрилике за уживање дам. И напослетку, нећу да пишем коментар на цело наградом увенчано дело потоњег „Јове" Суботића, да ми с Јудом из Кариота неприговори: „чесо ради гибелг. С1л бнств"? И зар ниси место коментара на тај „ Јовин" епос, који свако разуме, могао написати коментар на моје легенде, које осим мене не разуме нико ? Из тих разлога нећу да иишем коментарак на цео епос, већ сам рад да истешем један само иверак. „У лијепу долу Озројеву, „Н'ад веселим над селом Зерзовом „Крај Планика широка потока. Тако почиње Ш-ћа песма Суботићева епоса. И сме ли ко рећи, да тај „Озројев" до није леп, и да то село „Зерзево" није и весело и лепо и да поток „Планик", који се по долу разлио и бистро језеро начинио, тихо не жубори и лепо не ромори, и да стотина, других имена од села и покрајина, од места и градова, што се у епосу том помињу, нису лепа и да гдекоја нису и ленша и милија сриском уху и слуху од Елгоске стране горовите? „Видио сам — казке се у старинској једној песми — видио сам лепших доста, ал на једној срце оста". Жалосно! Па и мени бедном и жалосном оста у памети та „Елгоска страна горовита" и то ми је име од вајкада најлепше звонило и на класички ударало. И казао сам ти већ, пријатељу драги, шта сам све радио, и како сам се мучио и кога нисам питао, кумио и братимио, да ми каже и покаже ту Елгоску страну горовиту, и да ли се кад тако називала та горовита страна у српској земљи? И напослетку кад сам већ клонуо и изгубио сву надежду, да ћу икад изнаћи или да ћу ући у траг тој Елгоској страни горовитој, наиђем случајно у Рајићевој историји, у II. тому на страни 554. првога издања на ове речи: „ И (Михаилт. кралв Болгарскш) вт. л. г. 1330. Јушн месеца вђ Сербскуго землго вшедт. в т, г о р и с т н у го с т р а н у з о в о м у го Е лгосб, и достизке до рћки зовомнл Струмица". Уочити речи: гористнуго страну зовомуго Елгост.", ударити се левом руком но челу а десном по десном колену било је дело једнога минута илити тренута. Тако ми и треба! Нећу ја да знам за нашег Рајића и нећу да прво и нрво потражим обавести о Елгоској страни горовитој у најближега и најрођенијег, већ тражи прве изворе и иитај и распитуј за Елгоску страну те прваке и сувременике, који нису никад ни чули за ту Елгоску страну горовиту! И ето зашто сам се ударио левом руком по челу. А што сам се и у исти мах ударио десном руком по десном колену, то је било од радости, што